Sunday 19 January 2014

Upoznavanje sa šankerom od debelih nogu (Part II početka svega)

Da, u prvom delu su baš neka rana sećanja koja mi još uvek ne blede. Znači da nisam izlapeo, što me iskreno veseli, ali i brine šta će nastati u nekoj dubljoj starost, kojoj se nadam iskreno. Voleo bi da budem pradeda, a za 100. rođus da pozovem ceo grad na party koji će biti praznik pravi.

Kompjuterska era se začela lagano u našoj ulici. Sećam se da je ćale doneo Commodore 64. Nemam pojma gde ga je kupio, ali mislim da je za jednu novu godinu svečano otvoren. Kad se setim samo veličine tih kutija i količine kablova, a pride je i išla neka knjiga za programiranje. Oni crvići i boje da ti izlaze po ekranu, a za to utrošiš 1h vremena. Pakao.

Kasetofon sa kog su učitavane igrice sistemom RUN + RETURN je bi svetinja. Štelovanje glave kasteofona na određen broj obrtaja i obavezno praćenje i stiskanje STOP dugmeta kad dođe na 666 obrtaja jer se tu nalazila omiljena igrica BUBBLE DOUBLE.
Opet se ekipa skupljala kod mene i burazera i pičilo se do iznemoglosti. Svađe, navijanja, suze zbog nepređenih nivoa. Keva sa sendvičima i jurila nas da jedemo. Ma pravi show program. Da, Nikola i Nena koji su plakali što ne mogu da dođu jer su zaradili vaške.

U zgradi prekoputa nas su živeli prijatelji familije. Imaju dva sina Tibiku i Žolitku. Njih dvojica su bili pravi ludaci za igricama i kupili su im roditelji AMIGA 500. Isto Commodore-ova mašina, samo mnogo bolja. Kod njih se baš posle jedva čekalo ići u goste i da se pegla fuca na kompjuteru. Znali smo burazer i ja da ostanemo po 6-7 sati tamo da odradimo i ručak i večeru samo fuca da se pegla. Obojica jesu stariji od nas bili ali njima ništa to nije smetalo i čak su nas i sami zvali da peglamo fucu.


Kod njih znam da sam prvi put čuo za neke bendove iz Mađarske. Poput EDDA. Neki mađarski bend koji nikada nisam slušao posle toga jer nisam pratio njihov rad uopšte. Sad sam prvi put posle 20 i kusur godina otišao da ih vidim. Pokajao sam se. Kovrdžave kose i švalerski brčići. Hungary style!
Divan period. Paralelno sa tim su u igri večito bile i LEGO kocke koje je svaka kuća imala. Pravi zavisnici od toga smo bili. Gde god da si otišao, samo je bilo pitanje ko je  i kakve nove kocke dobio, pa daj d slažemo i rasturamo nešto postojeće i pravimo novo. Dan danas sam lud za LEGO kockama.


Pored fudbala, LEGO kocaka omiljena igra nam je bila žace i lopova, kao i crtanje kredom po betonu raznih auto puteva i prepreka na istom kako bi stigli do cilja koji je nekada bio i razvučen kroz čitavu ulicu, a neke prepreke i nepremostive.

Žmurke kao statavni deo zabave su bile poseban doživljaj. Sakrivali smo se svuda po ulici. Verali po drveću, skakali u žbunje, pokrivali lišćem, a naravno bilo je i onih koji su i odlazili kući na večeru, pa se kasnije prikrali i zapljunuli.

Na kraju ili početku ulice u Vladanovoj zgradi je živeo Cveta. Definitivno najkreativnija osoba i najmaštovitija osoba u ulici. Stariji od nas u proseku 4 godine, ali je tako dobro znao sa nama, da smo jedva čekali da se vrati iz škole i da radimo nešto zajedno. Cveta je imao neke rođake u Kanadi koji su mu slali najbolje igračke na svetu. Sve ono što smo mi gledali i balili na to preko SUPER CHANNEl-a, on je to imao u kolekciji.

G.I. Joe, mastersi, kečeri,... Sve. On je znao da nas skupi celu bandu klinaca i kakav je lud bio, "trenirao" nas je kung fu i karate. Svi smo stajali kao postrojeni i ponavljali pokrete koje je on pravio, a 30 min kasnije smo se peglali između sebe pokušavajući sve te pokrete da upotrebimo. Bio je i film popularan u to vreme, jedan od prvih sa Jackie Chan-om. Projekat A i ona ludačka scena kada beži kroz uske ulice Hong Konga biciklom i juri ga drugi tip takođe na biciklu, a on pokuca nekome na drvena vrata i otvori ih tip u pravom trenutku i zlikovac se zakuca u vrata i padne. Omiljena scena svih nas. Tako da je pored Bruce Lee-ja, Jackie Chan imao respekt.



Cveta je još imao neke ludačke mađioničarke trikove koje nam je pokazivao, a mi smo blejali u to kao začarani. Sa drugarom prekoputa je napravio privatni telefon od kanapa i dve plastične čaše, ali mi nikada nije bilo jasno kako njih dvojica uspeli svaki na svom spratu da to sve povežu. Odličan crtač je bio i kasnije je upisao srednju umetničku, a zatim i završio akademiju.

On je jedan od prvih uticaja na muziku koju ću kasnije zavoleti i slušam je i dan  danas. Prvi mi je provalio Sepulturu, Metallicu, DRI, Iron Maiden i još neke bendove, a i sam je kasnije svirao u jednom od najboljih Hard Core bendova u Srbiji i čitavom prostoru SFRJ. NoSpeedLimit!

Sad vidim da uopšte ne pišem o devojčicama iz ulice. Sve kao da smo dečaci sami bili ali nije istina. Imali smo nekoliko devojčica u ulici. Daca, Jelena, Žiža, Eva i Melinda. Od starijih su bile Dušica i Helena. Dušici sam umeo kao baš klinac da pevam od Zane onu stvar DODIRNI MI KOLENA.  Nekad smo stvarno bili loši prema njima. Sjebavali im od frizure do garderobe, ali uglavnom smo se jako dobro slagali i puno su učestvovale u nekim "akcijama" koje smo radili. Sve su danas završile neke visoke škole i mislim da je neka od njih i doktor nauka.

Kad sam već spomenuo devojčice iz ulice, setih se i jednog događaja koji nas sve ujedinio i pokazao snagu koju posedujemo. Mićko, tip koji je stanovao prekoputa moje zgrade, je sa nekim igrao fubal ispred zgrade na betonu. Iznad njegovog gola, a zgrada je u kojoj su živeli Vladan i Cveta, je živela izvesna Kosara. Da, to joj je bilo ime i stalno smo se valjali od smeha kako neko može da se zove Kosara. Ta žena je bila tako jedna baba pred penzijom koja je nije baš nešto zračila pojavom. Neka čudna kosa, koja je u paž napravljena, uvek roze usne i crveni obrazi od tog rumenila i čega već. Ne baš lep prizor, a pritom i vrlo jedna nervozna pojava iako je radila čini mi se u dečjem selu u Kamenici.

I tada je gađala Mićka staklenom flašom sa terase zbog fudbala. Srećom nije ga direktno pogodila, ali je komad stakla se zabio mićku u ruku i morao je da ide na šivanje. Kad se vratio svi smo ga sačekali i pala je odluka od starijih da napadnemo Kosaru. Sve će se desiti posle crtanog filma u 19.15h. Skupili se kad je počeo matorcima dnevnik jer smo znali da imamo 30 min potpunog mira i da nas neće gnjaviti.

Stariji su se već organizovali i kupili neke dimne bombe, petarde, i jedna velika prskalica, a mi mlađi smo imali praćke kamenjare i blato. Skupilo nas se 20 ispred zgrade, a živela je na prvom spratu, i na Nebojšino odbrojavanje 10, 9, 8, 7,... Napad počinje. Iz svih uglova smo iskakali. Toj ženi je razbijen prozor, petardi, kamenja i blata je završilo u stanu koliko hoćeš. Ona je vrištala u kući a sve je bio jedan pravi blitzkrieg i bežanija posle svako svojoj kući. Sećam se posle samo jedinstva roditelja iz cele ulice koji su rekli istražnim organima kako su im deca u to vreme bila kod kuće i gledala televiziju sa njima. Kosara je posle toga baš pizdela i malo smo se sklanjali od nje, ali opet smejali zadovoljno.

Eh sad ovaj deo bi završio jednim komšijskim duelom na relaciji Osijek - Virovitica, a zapravo je duel na relaciji Hajduk Split vs Crvena Zvezda gde je pobedila zapravo Voša.

Dušicim tata Branko je po profesiji patolog, na čijem stolu je završio i maoj ćale pre par godina. Čovek je došao u Novi Sad iz Virovitice u potrazi za poslom još eto 1972 recimo. Živeo je iznad nas sa ženom Ljiljom koja je se sećam po velikim sisama, frizurama i jakim parfemima. Da me pitate čime se bavi ne bi znao.

Eh sad, kako se moj ćale rodom iz Osijeka, to je pravi duel bio. Ćale je baš voleo splitski Hajduk, a Branko Crvenu Zvezdu. Stalno su podmetali jedan drugome sitne navijačke finte i seti se Branko kako da zajebe mog ćaleta koji je svim srcem želeo da burazer i ja navijamo za Hajduk, a Branko je hteo za Zvezdu da navijamo. Osijek je gostovao u Novom Sadu početkom marta 1989. Branko pokupi mene i burazera i vodi nas na tekmu da nas dodatno obradi. Međutim burazer i ja ih obojicu zajebemo i od toga dana postanemo zakleti Slaninari. Vojvodina pobedila Osijek 2:1, Šuker promašio penal, a kasnije te sezone Voša postane i prvak države. Pa di ćeš većeg slavlja od toga.

Tu se već i začela škola boga ti. O tome vrlo brzo. Jer deo koji sam provodio u vrtiću je posebna priča. Nije dugačka i komplikovana već prava životna.

Mali daj gostima šta će popiti. Cheers!


Friday 10 January 2014

… Kako je sve počelo i odakle je krenulo I.

1981 godina. Mart mesec, ulica Seljačkih buna na broju 21. Tu su me prvi put iz porodilišta doneli u moj novi dom. Mama priča da je bilo dosta hladno i da je snega bilo oko 40 cm i da su se jedva dovezli iz BG-a gde sam rođen u Novi Sad. Naselje i ulica u kojoj sam odrastao je tek počinjalo da poprima oblik. Osnovna škola je tek par godina unazad upisala prvu generaciju prvaka, sve je još uvek bilo manje više jedno veliko gradilište koje je imalo za cilj danapravi najbolji kraj u SFRJ; Novo Naselje sa poštanskim kodom 21114.

Ubrzo smo se odatle preselili na novu adresu koja je nosila ime Bulevar radničke samouprave i tu zapravo kreće moje prvo sećanje na odrastanje u kraju koji je najbolji kraj za odrastanje u Novom Sadu.

Ulica je bila tipična moderna za 80's style. Lepi i prostorni stanovi ne neke prevelike kvadrature, ali za srednju klasu u usponu napravljeni. Puno zelenila, velike travnate površine iza zgrade. Pošto su mi roditelji oboje fakultetski obrazovani i jako uspešni bili u svom poslu koji su obavljali do raspada SFRJ, detinjstvo sam zaista imao bezbrižno i srećno. Ono, zimi na zimovanje, leti na more i to bez ikakvog problema i nekog ustručavanja.

Bulevar radničke samouprave od broja 7 do 21 je počeo da se popunjava novim komšijama i njihovim podmlatkom, tako da nas je kad sve zbrojim u rasponu godišta od '76 do '83 bilo oko 20 sigurno u celoj ulici. prava mala hooliganska grupa sačinjena od dečaka i devojčica.

Prva neka sećanja me vezuju kada sam imao 4 godine. Pošto se u tu našu zgradu pored moje familije uselilo još 8 porodica struktura stanovništva je bila šarolika. Od glumaca u pozorištu, preko oftamoliga, patologa, inžinjera do običnih radnika u Naftagasu. Od dece u zgradi nas je bilo 7. Tri dečaka i 4 devojčice. Ispod nas, a mi smo živeli na prvom spratu, bio je taj jedan čudan bračni par sa dvoje dece. Borče i Daca. Mama Stojanka je bila oftamolog i došla je u Novi Sad negde iz Bosne čini mi se, a tata Srećko je sa severa Banata. Iz Kikinde i radio je u Naftagasu. Borče i ja smo se tako zamisrisali da uopšte nije bio problem da kad god se vidimo, odmah i potučemo. Od malih nogu tako. Jednom priliko smo se dohvatili kad smo imali 4 godine ispred zgrade i počeli da se mlatimo. Ja sam dohvatio neku metalnu šipku manje veličine i zviznuo ga u glavu i on od tada zbog mene i verovatno pomoći prirode nosi naočare. Sećam kao juče da je bilo kako je tata Srećko izleteo iz stana u prizemlju sav besan i jebeno naoštren da me odvali od batina, ali srećom i moj ćale se tu negde pojavio pa je nastala zajebana situacija između njih dvojice. Od tog dana pa do kraja života mog ćaleta nisu ni reč progovorili. Niti sam ja išao kod njih u kuću, niti su oni dolazili kod menen i burazera da se igramo. Ali na ulici je druga priča bila. Voleli smo se jako uprkos tom incidentu.

Moram da nastavim priču o njima jer su takvi malo čudni i smešni bili. Šta sve čovek ponese sa sobom iz svog kraja kad odlazi to niko ne zna. Tako je i Stojanka ponela sa sobom, da izlazi na terasu i urla za decom, a najviše je volela da kiseli kupus i turšiju ispod stepeništa u zgradi, a tata Srećko je sav veseo stavljao kamen za kupus. E sad nisu sve komšije to baš odobravale, pogotovo ne Vladeta i Mira koji su imali malu ćerku Andreu i to je skroro ispred njihovih vrata bilo, a i pacovi su voleli da se zavuku u zgradu kad zagusti napolju od zime. Ceo ulaz je zapravo odisao po tom kiselišu.

Kako je mama bila uvek prva koja je išla na posao tako je imala to zadovoljstvo da je jedno jutro u 5h na stepeništu sačeka pacov. To je jedina stvar koje se mama zaista boji i kad vidi pacova nije joj svejedno. Otrčala je nazad u stan digla ćaleta da otera pacova i nastavila na posao. Tog dana kasnije je došao jedan porodični prijatelj koji je fazondžija svoje vrste. Ispričala mama njemu kakav je "incident" imala tog jutra u 5h i ništa čovek je mrtav hladan zamoli za komad papira i olovku. Nešto je napisao na taj papir, savio ga i izašao iz stana sa rečima: "Vraćam se za minut." Naravno dolazi, pita ga mama šta je bilo, on ništa samo da bude strpljiva i da će za dva dana videti.

Stavrno kroz dva dana uleće Stojanka u stan sva u panici i iznervirana u nekom neverovatnom ludilu. Burazer i ja virimo iz sobe jer je ova u transu. Psuje, proklinje i mlati tim komadom papira na koji je Rale nešto napisao. Mama je umiruje i moli je da jo jda taj komad papira da pročita šta se desilo. Dobija ga konačno onakvog mokrog i unutra sledeće: KOMŠINICE JA SAM SE PIJAN ISPIŠAO VAMA U KUPUS. IZVINITE! Sećam se da se mama suzdržavala da ne padne od smeha, a da je Stojanku zamolila da dođe kasnije do nje. Tog dana je bilo plakanje od smeha u našoj kući. Kakava majstorska finta. 50 litara kiselog kupusa je otišlo u kanalizaciju, a ulaz je prodisao.

U zgradi dijagonalno od naše su živeli Uša i njegov brat Marko. Nisu posebni likovi ni po čemu, osim što su Ušu stariji iz ulice uglavnom uvek zajebavali, a Marka smo uvek stavljali da bude golman kad smo pičili fucu iza zgrade. Zapravo njihova baba je bila pravi hit. Žena je sa Čeneja. To je skoro pa slaško naselje i veoma otegnuto govore. Baba je imala običaj da svakog dana tačno u 12h viče sa trećeg sprata Ušu i Marka da dođu na ručak. Brat i ja zlikovci smo tačno znali kada je Uša u školi i zajebavali smo Marka da ga baba viče da dođe kući i palila je fora u 120% slučajeva. Kad je Uša bio tu nismo to radili jer bi dobili kokavce, a to jako boli. Marko je kao po komandi leteo kući iako nije bio pozvan, a mi se kao ona dva matora skota iz Mupet Show-a smejali sa ograde balkona.

U istoj zgradi je živeo i Čeja. Mislim da i dalje tu živi, ali da je sa svojom porodicom, a da su matorci negde otišli. Čeja je bio prvo najgore čega sam se gadio. Nikada ga nisam nešto preterano poštovao i voleo. Uvek je bio sav takav slinav i nikakav, činilo mi se da je previše glup. Jednom se sećam zajebavao je Tibiku koji je bio njegova generacija. Tibika jbg bio momčina uvek i jak dečko. Samo ga je jednom zgrabio za glavu i slomio mu vilicu. Koja drama u ulici je nastala. Fight na relaciji Mađara i Crnogoraca. Majko mila. Da nastavimo sa Čejom. Voleo je da kopa nos i jede svoje sline. To je radio ja mislim do svoje petnaeste godine. Majke mi. Grozota. I sećam se imao sam 5 godina i bili smo porodično bez Čeje :) na Andrevlju. Odmaralište na Fruškoj gori. Mene je tog dana ubola pčela ili osa za uvo i otekao sam, pa smo završili kod doktora, pa,.... Uglavnom kad smo došli do ulice, avgust mesec bio, sve suvo, kiše nije bilo mesec dana recimo, a Čeja pametnjaković našao neku petardu i bacio je na to sve suvo i upalio pola dvorišta. Vatrogasci dolazili. Kaznili su ga roditelji sa 10 dana ostanka u kući, a mi smo ga kaznili zajebavanjem.

Jedan od mojih najboljih drugova iz detinjstva je bio Milan. Živeo je zgradu do moje. Rano je ostao bez mame koju je nažalost pojeo rak. Njegov brat Sima je bio u to vreme zakleti navijač Zvezde. Išao je na utakmice u Beograd i mislim na neka gostovanja po SFRJ. Sećam se da je bio i u Bariju kad su isti osvojili klupski šampionat Evrope. Milan je bio stvarno kreativan lik i danas je veoma kreativan. Poznat je novosadski umetnik.

Kako u ono vreme je video rekorder bio prava retkost, mi smo bili prvi u ulici koji su dobili video rekorder. Hitachi. Ćale ga dovukao iz Nemačke sa nekog poslovnog putovanja. Kod mog matorog su se skupljale komšije i nekada su imali običaj da gledaju grupno porno filmove. Kreteni. tako im se jednom desilo dok su se oni bezbrižno gledali porno filmove i mislili da su žene napolju sa decom, dogodilo da sam ja nenajavljeno ušao u stan. Video šta gledaju na kaseti i samo rekao:" Tata, to ova teta opet onom čiki liže sladoled?" Od tada ja mislim da više nije bilo tih grupnih seansi. Nedugo posle toga i Milanovi su kupili video. Pa je njegov matori nastavio sa tradicijom iznajmljivanja porno filmova u obližnjoj videoteci. Milan je uspeo nekako da provali ćaletov štek i kad njegovog matorog i burazera nije bilo kod kuće, mi smo se skupljali i gledali filmove za odrasle. Ne verujem da smo prešli 6 godina starosti. Jednom takvom prilikom sam i zakasnio na ručak, pa me je mama pitala gde sam bio i što sam kasnio. Naravno klinačka iskrenost i ne poznavanje termina laganja me je koštalo priznanja i grdnje. Mami sam samo rekao:" Bili smo kod Miće i gledali porniće" Tata Miša je propisno kaznio Milana i nismo se par dana viđali, a klinačke porno seanse su završene. Ćale promenio štek.

Jedan od najkreativnijih likova iz ulice i kasnije moj najbolji drug Vladan je živeo na početku ili na kraju ulice. Kako se sa koje strane priđe. Dete seoske učiteljice i vrhunskog stručnjaka iz oblasti onkologije, jednog od ustanovitelja instituta za onkologiju u Sremskoj Kamenici. Vladan je bio stvarno lik koji je pucao od suludih ideja. od toga kako najefikasnije paliti i pržiti bubašvabe do toga da smo lovili gušterove i kopali rupe i pravili im kamp za vežbanje. Fudbal kad smo igrali iza zgrade je uvek igrao sa mojim bratom i sa mnom u ekipi, bio je golman i to su bile scene da se upišaš od smeha. Pošto smo uglavnom pobeđivali sve protivničke ekipe on je imao toliko vremena na golu da je skupjao cigle okolo i gradio zid. Jednom je napravio indijanski kamp i zapalio vatru. Car.

Njegov tata je pored svega bio lovac. Poreklom je iz Tovariševa pored Bačke Palanke i verovatno je tu stekao prva lovačka iskustva. Uglavnom išao je u lov jedno mesečno. Jednom takvom prilikom je ulovio zeca i doneo ga kući. Vlada kad je video to je toliko plakao da nisu znali da ga smire. "Ubio si malog zeku, ubio si malog zeku" Tri sata tako bez prestanka. Ćale da bi ga umirio, smisli da mu kaže kako nije ubio malog zeku već velikog zeku i da je verovatno mama. Tu je završio svoje čika Mladen. Dva dana je plakao i ponavljao samo:" Kako će mali zeka sada bez svoje mame".

Vladanova mama mira je opaka žena bila. Seoska učiteljica, koja je došla u grad, ali je selo ostalo u njoj. Nije poznavala sramotu i volela je da spletkari i ogovara. Držala se veoma visoko iako joj to nije baš sjajno stajalo. Uvek je tražila samo kako da se ngde dobro ugura, malo je snob bila. Nije bila kvarna, ali je bila jako čudna i nikada nisi znao kako sa njom da postupaš.

Izuvanje je bilo obavezno, pranje ruku, pa mirno sedenje. Prava ubijačica zabave. Nikada za Vladanov rođendan se nismo do jaja provodili jer je mama Mira sve držala na uzici bukvalno. Jedva smo čekali da pojedemo tortu i zapalimo napolje na sneg ili ako je bilo sunčano da se valjamo u nekom blatu jer mu je rođus februara meseca.

U drugom delu ću nastaviti dalje o tim ranim danima i odrastanju na Novom Naselju.