Uffff. Sve se pretura po glavi. Toliko misli od tih ranih dana da nešto slučajno ne zaboravim, ali ko će se svega još setiti. Klikeranje recimo. Svi smo čekali to proleće i bušenje "roša" za "pičenje" Novo ili Bege. Dva stila klikernaja. Nove su logično novosadski tip igranja, a Bege su beogradski stil.
Razlika je u tome što je Bege bilo bukvalno ispaljivanje klikera, Nove je fino polako guranje, a još jedna začkoljica je bila u tome da nema podvlačenja ili nikako ne smeš kliker da odguraš do rupe, a sistem provere je bio da pokažeš prst i tako dokažeš da nisi podvlačio.
Druga još jedna stvar koja je bila sastavni deo igranja je i preklop i kvrce. Igra sa sličicama koja je počela od skupljanja albuma Zagor i Mexico '86. To je bio opasan duel. Padale su gorke suze i nekad je znalo i do tuče manje da dođe. Sličice su kao zlato vredele.
Vrtić je bio neki od događaja koje baš bi i hteo nekako da zaboravim. Nisam baš voleo da idem u isti jer mi nije baš bilo prijatno. Ekipa je bila strava, dosta drugara iz vrtića je kasnije išlo sa mnom u isti razred, ali vaspitačica je ta koja je usrala celo sećanje o tome.
Anđelka Radišić. Logoped po obrazovanju, a završila kao vaspitač... Jedna niska crna žena koja je nosila večito punđu i one grozne okrugle minđuše koje se zakače na uho. Kolike traume imam od nje čak i mirisa njenog se sećam i danas posle 25 godina.
Iako mi je bilo na samo 7 min hoda od ulice do vrtića, baš zbog te žene ga nisam voleo. Jedna od scena je i ta kako je mene i još jednog drugara iz grupe nalupala i izvukla nam uši, a zatim nas udarila namerno glavu o glavu. Sve to samo zbog toga što smo malo duže ostali u sobi da se igramo od druge dece. Ćerka njena Nataša je kasnije išla sa nama u razred, pakao smo joj priređivali svako malo od prvog do osmog razreda osnovne. Dug je naplaćen pošteno.
1. septembra 1988 godine smo krenuli u osnovnu školu "Prva vojvođanska brigada". Dan velik za skoro celu ulicu. Sećam se da smo u zabavištu učili neke pesmice za prijem prvaka i spremali se za polaganje pionirske zakletve. tada sam prvi i do skoro zadnji put imao košulju belu na sebi. Mrzeo sam je sećam se. Uglavnom kao zadnja godina u zabavištu smo učili prigodne pesmice za upis u prvi razred, a meni je zapalo da i nešto odrecitujem o Titu. Eh sad, kad sam ja ušao u tu školsku salu koja je u ono vreme bila najbolja u gradu. Preko 400 ljudi ispred mene, a ja 7 godina i tresem se od treme. Fotoaparati škljocaju, ozvučenje namontirano. Kao Tito i ja jbt.
Stao ja na tu binu i krenem lagano i išlo mi do polovine pesmice, nikoga ispred mene da me podseti malo, pogura ako zapnem i ja se naravno smotam, zastane mozak, utrne grlo. Šta sad?! pitam se. I kao da se izvadim od "blama" stojim tako ispred mikrofona i na glas kažem: "Jebi ga, zaboravio sam tekst".
Smeh, aplauz, poneki prekorni pogled. Naravno ćale i keva posle platili sladoled i sve je bilo cool.
Učiteljica Mileva Ivošev je bila jedna sjajna žena. Toliko strpljenja i razumevanja za sve nas. Retko dobra osoba. Svi smo zapravo bili đavoli na svoj način i to je trebalo uklopiti u jednu celinu. Sve je uspela. Ja sam recimo imao taj običaj da zajebavam okolinu kad prvi završim neki zadatak. Ustajao sa stolice i šetao da vidim šta rade ostali po razredu. Mileva me zustavila i pitala za ime. Ja sav ponosan kažem: "Zovem se Miran!", a ona me pogleda i kaže: " Tvoji su roditelji baš pogrešili kad su ti dali tako lepo ime.", od tada nisam više ustajao i šetao se okolo.
U to vreme se i paralelo gradilo Novo Naselje. Mnoge livade i poljane gde smo bezbrižno bazali i pravili džumbus su lagano postajale gradilišta za buduće zgrade i nove kvartove. To je nama naravno bio nepresušan izvor zabave i krađe građevinskog materijala za pravljenje rampe za skateboard i neiszostavne praćke od bakarne žice deblje, sa tanjom gumicom od gaća kao okidač i tanje žice za metke. Krađa dasaka i eksera i pravljenje sa gumicama za tegle puške je bio poseban zadatak. U njih smo kasnije stavljali zrna kukuruza ili pasulj. Kukuruz je više boleo, pa je bio bolji.
Nekako smo svi postajali mnogo bolji drugari i stariji su malo bolje fazone morali da smisle kako da nas navuku na nešto. Tako su jednom pokupili nas klince i one tri nesretne devojčice i ulice i odveli nas iza zgrade da nas klince uče kako se rade "one" stvari. Mene je iskreno bilo jako sramota. Prema njima sam imao odnos kao prema sestrama i nisam bio baš takav zlikovac, ali to nije sprečilo ostale da se "oprobaju", a ja da ne ispadnem baš šupak pred ekipom sam isto to radio ali sam pobegao od sramote. Još jedan običaj koji nas je krasio jeste da smo upadali večito u sitne nevolje sa vojskom. Prekuputa naše ulice je bila, a i danas je kasarna. Kako je bila žica bušna na million mesta, tako smo se mi provlačili i išli na vojni poligon negde na sredinu da pecamo. Mali milion puta su vikali vojnici na nas, a u par navrata su pali i neki šamari. Nije baš bila zajebancija, ali valjda što je opasnije to te više vuče da probaš još ak ose vratiš netaknut, faca si.
Škola je isla svojim danima i bilo je prilično zabavno tih dana koliko ih se sećam. Moj ćale nas je sve uglavnom vodio u školu jer je jedini bio valjda u to vreme bio u ulici. Ekipa nas 5 i sve nas on vodi, a ponekad i vraća iz škole. Sve zavisi kako se koji roditelji dogovore. Baš potpuno ne razmišljanje o svemu. Tako i prva četiri razreda i prošla. Sve petice u knjižici.
Eh sad negde 1991 godine, a zapravo i malo ranije ćale i keva kako su tada bili u punoj radnoj formi su se odlučili da nam treba i veći stan. Tako su bukvalno u novim blokovima gde smo mi krali građevinski materijal i žice za praćke kupili novi stan. Sećam se kakao je naš porodični prijatelj Rale došao i prvo šta je razmontirao je bračni krevet. Gledaju ga ćale i keva i pitaju: " Dobro Rale, ali zašto prvo bračni krevet?" on onako sa cigarom u ustima i šrafcigerom kaže:" Kad preseliš bračni krevet, onda znači da si se preselio!" Tako je i bilo.
Novi blok, isti kraj. Za nama su tako došli i još neki prijatelji iz stare ulice, tako da je druženje nastavljeno sa nekim starim drugarima, a došli su i novi. Negde u to vreme je i izbila ogromna tuča između dva velika kraja u NS-u. Novo Naselje protiv Detelinare. Za sve je bio povod jedan basket meč na Detelinari u nekom guranju i malom pičkaranju jedan tip je pukim slučajem preminuo i tako je nastao veliki okršaj dva kraja. Sećam se gomile starijih likova iz kraja koji su išli na prugu koja je delila dva kraja da se tuku između sebe. Mali sam bio i nisam ništa kapirao, a kasnije nekako i nisam nikada ni pitao starije zapravo kako je to sve bilo i šta se dešavalo.
Novi kvart, novi običaji novi ljudi. U početku sam ga mrzeo. Bilo mi je daleko do škole uvek i posebno mi je daleko bio povratak iz iste. Kako otpratim Vladana do zgrade, imam još tih paklenih 500 m do kuće koji su trajali čitav život. U novom stanu sam dobio i svoju sobu. To je bilo veselje. Konačno sam mogao da imam svoj "mir" i da pravim svoj "red". Krevet sam imao takav da je bio na sistem za kamenom na vrhu i dizao se, tako da je ta soba veličine i prostranosti kutije šibica dobila malo već prostora. Radni sto na zid i lampa na levoj strani iznad stola. Keva se potrudila u toku izgradnje stana, da se stan očisti gotovo od svih zidova i da se dobije na svetlosti i prostoru. Da sad mogu, kupio bi opet taj stan.
Uskoro tom bezbrižnom veselju i dobrom životu dolazi kraj. Počinje rat u SFRJ i sam njim lagano nestaje normalnost i ta bezbrižnost. Novi drugari iz kvarta nisu više Novosađani, već lagano dolaze iz svih krajeva bivše zemlje, sa svojim teretom na leđima i svojim dokazivanjem među nama. Prvi takav koga sam upoznao je bio izvesni Mićo iz Podravske Slatine. Pretili im tamo, ćale mu bio vojno lice i to je bila zajebana stvar za njegove i pobegli kod rodbine u NS i posle u neko selo u Sremu. Onda je došao jedan Igor, pa su se doselili i braća Ivovoći. Njih trojica. Kvart je počeo lagano da se puno raznim novim licima sa svojim u meni tada to vreme, čudnim akcentima i novim običajima za mene.
Nama klincima, ništa to nije smetalo da skupimo ekipu za baske ili fucu iza zgrade, pa da se posle kod Šekija u radnji napuni flaša vode i da se pije i priča svašta posle sporta. Uglavnom zajebavanje nekoga ili prepričavanje događaja iz škole. Malo po malo i tak osmo napravili neku kvartovsku ekipu za fudbal. Simbolično smo je nazvali 7 veličanstvenih. Svaki dan posle škole smo trenirali iz zgrade i pravili taktiku kako ćemo igrati i svako je dobio svoju poziciju u timu. Brat mi je bio prva izmena golmana i igrač u odbrani, Igoru Prekopu je pripala pozicija centarfora, Mile je bio odbrana, Sudžum golman, Selak je igrao sredinu, a ja sam bio ofanzivac. Izmene su bili Igorov brat Daša i Sale. Bio je neki kvartovski turnir nezvanični po celom Novom Naselju koji je nastao tako iz čiste zajebancije nas klinaca. Bukvalno smo išli od kvarta do kvarta ili su nama dolayili u kvart i igrali bi fucu ko prvi da 10 golova. Dosta tekmi smo dobijali, oni porayi koji bi bili to su bili porayi jer su protivnici imali nekog starijeg u timu, ali toga nije bilo mnogo. U jednom trenutku su se i naši igrači slali na pozajmicu u druge timove. Ma prava liga zapravo.
Sad kako je to godina 1992. Nije baš sjajna situacija. Nije nam više bilo dozvoljeno da idemo preko na vojni poligon jer je postojala opravdana opasnost od toga da nas neko zapravo upuca, ali nas to nije sprečilo da i dalje krademo komšijske voćke i ponešto od povrća tik pred ogradom poligona.
To be continued...
Razlika je u tome što je Bege bilo bukvalno ispaljivanje klikera, Nove je fino polako guranje, a još jedna začkoljica je bila u tome da nema podvlačenja ili nikako ne smeš kliker da odguraš do rupe, a sistem provere je bio da pokažeš prst i tako dokažeš da nisi podvlačio.
Druga još jedna stvar koja je bila sastavni deo igranja je i preklop i kvrce. Igra sa sličicama koja je počela od skupljanja albuma Zagor i Mexico '86. To je bio opasan duel. Padale su gorke suze i nekad je znalo i do tuče manje da dođe. Sličice su kao zlato vredele.
Anđelka Radišić. Logoped po obrazovanju, a završila kao vaspitač... Jedna niska crna žena koja je nosila večito punđu i one grozne okrugle minđuše koje se zakače na uho. Kolike traume imam od nje čak i mirisa njenog se sećam i danas posle 25 godina.
Iako mi je bilo na samo 7 min hoda od ulice do vrtića, baš zbog te žene ga nisam voleo. Jedna od scena je i ta kako je mene i još jednog drugara iz grupe nalupala i izvukla nam uši, a zatim nas udarila namerno glavu o glavu. Sve to samo zbog toga što smo malo duže ostali u sobi da se igramo od druge dece. Ćerka njena Nataša je kasnije išla sa nama u razred, pakao smo joj priređivali svako malo od prvog do osmog razreda osnovne. Dug je naplaćen pošteno.
1. septembra 1988 godine smo krenuli u osnovnu školu "Prva vojvođanska brigada". Dan velik za skoro celu ulicu. Sećam se da smo u zabavištu učili neke pesmice za prijem prvaka i spremali se za polaganje pionirske zakletve. tada sam prvi i do skoro zadnji put imao košulju belu na sebi. Mrzeo sam je sećam se. Uglavnom kao zadnja godina u zabavištu smo učili prigodne pesmice za upis u prvi razred, a meni je zapalo da i nešto odrecitujem o Titu. Eh sad, kad sam ja ušao u tu školsku salu koja je u ono vreme bila najbolja u gradu. Preko 400 ljudi ispred mene, a ja 7 godina i tresem se od treme. Fotoaparati škljocaju, ozvučenje namontirano. Kao Tito i ja jbt.Stao ja na tu binu i krenem lagano i išlo mi do polovine pesmice, nikoga ispred mene da me podseti malo, pogura ako zapnem i ja se naravno smotam, zastane mozak, utrne grlo. Šta sad?! pitam se. I kao da se izvadim od "blama" stojim tako ispred mikrofona i na glas kažem: "Jebi ga, zaboravio sam tekst".
Smeh, aplauz, poneki prekorni pogled. Naravno ćale i keva posle platili sladoled i sve je bilo cool.
Učiteljica Mileva Ivošev je bila jedna sjajna žena. Toliko strpljenja i razumevanja za sve nas. Retko dobra osoba. Svi smo zapravo bili đavoli na svoj način i to je trebalo uklopiti u jednu celinu. Sve je uspela. Ja sam recimo imao taj običaj da zajebavam okolinu kad prvi završim neki zadatak. Ustajao sa stolice i šetao da vidim šta rade ostali po razredu. Mileva me zustavila i pitala za ime. Ja sav ponosan kažem: "Zovem se Miran!", a ona me pogleda i kaže: " Tvoji su roditelji baš pogrešili kad su ti dali tako lepo ime.", od tada nisam više ustajao i šetao se okolo.
U to vreme se i paralelo gradilo Novo Naselje. Mnoge livade i poljane gde smo bezbrižno bazali i pravili džumbus su lagano postajale gradilišta za buduće zgrade i nove kvartove. To je nama naravno bio nepresušan izvor zabave i krađe građevinskog materijala za pravljenje rampe za skateboard i neiszostavne praćke od bakarne žice deblje, sa tanjom gumicom od gaća kao okidač i tanje žice za metke. Krađa dasaka i eksera i pravljenje sa gumicama za tegle puške je bio poseban zadatak. U njih smo kasnije stavljali zrna kukuruza ili pasulj. Kukuruz je više boleo, pa je bio bolji.Nekako smo svi postajali mnogo bolji drugari i stariji su malo bolje fazone morali da smisle kako da nas navuku na nešto. Tako su jednom pokupili nas klince i one tri nesretne devojčice i ulice i odveli nas iza zgrade da nas klince uče kako se rade "one" stvari. Mene je iskreno bilo jako sramota. Prema njima sam imao odnos kao prema sestrama i nisam bio baš takav zlikovac, ali to nije sprečilo ostale da se "oprobaju", a ja da ne ispadnem baš šupak pred ekipom sam isto to radio ali sam pobegao od sramote. Još jedan običaj koji nas je krasio jeste da smo upadali večito u sitne nevolje sa vojskom. Prekuputa naše ulice je bila, a i danas je kasarna. Kako je bila žica bušna na million mesta, tako smo se mi provlačili i išli na vojni poligon negde na sredinu da pecamo. Mali milion puta su vikali vojnici na nas, a u par navrata su pali i neki šamari. Nije baš bila zajebancija, ali valjda što je opasnije to te više vuče da probaš još ak ose vratiš netaknut, faca si.
Škola je isla svojim danima i bilo je prilično zabavno tih dana koliko ih se sećam. Moj ćale nas je sve uglavnom vodio u školu jer je jedini bio valjda u to vreme bio u ulici. Ekipa nas 5 i sve nas on vodi, a ponekad i vraća iz škole. Sve zavisi kako se koji roditelji dogovore. Baš potpuno ne razmišljanje o svemu. Tako i prva četiri razreda i prošla. Sve petice u knjižici.
Eh sad negde 1991 godine, a zapravo i malo ranije ćale i keva kako su tada bili u punoj radnoj formi su se odlučili da nam treba i veći stan. Tako su bukvalno u novim blokovima gde smo mi krali građevinski materijal i žice za praćke kupili novi stan. Sećam se kakao je naš porodični prijatelj Rale došao i prvo šta je razmontirao je bračni krevet. Gledaju ga ćale i keva i pitaju: " Dobro Rale, ali zašto prvo bračni krevet?" on onako sa cigarom u ustima i šrafcigerom kaže:" Kad preseliš bračni krevet, onda znači da si se preselio!" Tako je i bilo.
Novi blok, isti kraj. Za nama su tako došli i još neki prijatelji iz stare ulice, tako da je druženje nastavljeno sa nekim starim drugarima, a došli su i novi. Negde u to vreme je i izbila ogromna tuča između dva velika kraja u NS-u. Novo Naselje protiv Detelinare. Za sve je bio povod jedan basket meč na Detelinari u nekom guranju i malom pičkaranju jedan tip je pukim slučajem preminuo i tako je nastao veliki okršaj dva kraja. Sećam se gomile starijih likova iz kraja koji su išli na prugu koja je delila dva kraja da se tuku između sebe. Mali sam bio i nisam ništa kapirao, a kasnije nekako i nisam nikada ni pitao starije zapravo kako je to sve bilo i šta se dešavalo.
Novi kvart, novi običaji novi ljudi. U početku sam ga mrzeo. Bilo mi je daleko do škole uvek i posebno mi je daleko bio povratak iz iste. Kako otpratim Vladana do zgrade, imam još tih paklenih 500 m do kuće koji su trajali čitav život. U novom stanu sam dobio i svoju sobu. To je bilo veselje. Konačno sam mogao da imam svoj "mir" i da pravim svoj "red". Krevet sam imao takav da je bio na sistem za kamenom na vrhu i dizao se, tako da je ta soba veličine i prostranosti kutije šibica dobila malo već prostora. Radni sto na zid i lampa na levoj strani iznad stola. Keva se potrudila u toku izgradnje stana, da se stan očisti gotovo od svih zidova i da se dobije na svetlosti i prostoru. Da sad mogu, kupio bi opet taj stan.
Uskoro tom bezbrižnom veselju i dobrom životu dolazi kraj. Počinje rat u SFRJ i sam njim lagano nestaje normalnost i ta bezbrižnost. Novi drugari iz kvarta nisu više Novosađani, već lagano dolaze iz svih krajeva bivše zemlje, sa svojim teretom na leđima i svojim dokazivanjem među nama. Prvi takav koga sam upoznao je bio izvesni Mićo iz Podravske Slatine. Pretili im tamo, ćale mu bio vojno lice i to je bila zajebana stvar za njegove i pobegli kod rodbine u NS i posle u neko selo u Sremu. Onda je došao jedan Igor, pa su se doselili i braća Ivovoći. Njih trojica. Kvart je počeo lagano da se puno raznim novim licima sa svojim u meni tada to vreme, čudnim akcentima i novim običajima za mene.
Nama klincima, ništa to nije smetalo da skupimo ekipu za baske ili fucu iza zgrade, pa da se posle kod Šekija u radnji napuni flaša vode i da se pije i priča svašta posle sporta. Uglavnom zajebavanje nekoga ili prepričavanje događaja iz škole. Malo po malo i tak osmo napravili neku kvartovsku ekipu za fudbal. Simbolično smo je nazvali 7 veličanstvenih. Svaki dan posle škole smo trenirali iz zgrade i pravili taktiku kako ćemo igrati i svako je dobio svoju poziciju u timu. Brat mi je bio prva izmena golmana i igrač u odbrani, Igoru Prekopu je pripala pozicija centarfora, Mile je bio odbrana, Sudžum golman, Selak je igrao sredinu, a ja sam bio ofanzivac. Izmene su bili Igorov brat Daša i Sale. Bio je neki kvartovski turnir nezvanični po celom Novom Naselju koji je nastao tako iz čiste zajebancije nas klinaca. Bukvalno smo išli od kvarta do kvarta ili su nama dolayili u kvart i igrali bi fucu ko prvi da 10 golova. Dosta tekmi smo dobijali, oni porayi koji bi bili to su bili porayi jer su protivnici imali nekog starijeg u timu, ali toga nije bilo mnogo. U jednom trenutku su se i naši igrači slali na pozajmicu u druge timove. Ma prava liga zapravo.
Sad kako je to godina 1992. Nije baš sjajna situacija. Nije nam više bilo dozvoljeno da idemo preko na vojni poligon jer je postojala opravdana opasnost od toga da nas neko zapravo upuca, ali nas to nije sprečilo da i dalje krademo komšijske voćke i ponešto od povrća tik pred ogradom poligona.
To be continued...
