1981 godina. Mart mesec, ulica Seljačkih buna na broju 21. Tu su me prvi put iz porodilišta doneli u moj novi dom. Mama priča da je bilo dosta hladno i da je snega bilo oko 40 cm i da su se jedva dovezli iz BG-a gde sam rođen u Novi Sad. Naselje i ulica u kojoj sam odrastao je tek počinjalo da poprima oblik. Osnovna škola je tek par godina unazad upisala prvu generaciju prvaka, sve je još uvek bilo manje više jedno veliko gradilište koje je imalo za cilj danapravi najbolji kraj u SFRJ; Novo Naselje sa poštanskim kodom 21114.
Ubrzo smo se odatle preselili na novu adresu koja je nosila ime Bulevar radničke samouprave i tu zapravo kreće moje prvo sećanje na odrastanje u kraju koji je najbolji kraj za odrastanje u Novom Sadu.
Ulica je bila tipična moderna za 80's style. Lepi i prostorni stanovi ne neke prevelike kvadrature, ali za srednju klasu u usponu napravljeni. Puno zelenila, velike travnate površine iza zgrade. Pošto su mi roditelji oboje fakultetski obrazovani i jako uspešni bili u svom poslu koji su obavljali do raspada SFRJ, detinjstvo sam zaista imao bezbrižno i srećno. Ono, zimi na zimovanje, leti na more i to bez ikakvog problema i nekog ustručavanja.
Bulevar radničke samouprave od broja 7 do 21 je počeo da se popunjava novim komšijama i njihovim podmlatkom, tako da nas je kad sve zbrojim u rasponu godišta od '76 do '83 bilo oko 20 sigurno u celoj ulici. prava mala hooliganska grupa sačinjena od dečaka i devojčica.
Prva neka sećanja me vezuju kada sam imao 4 godine. Pošto se u tu našu zgradu pored moje familije uselilo još 8 porodica struktura stanovništva je bila šarolika. Od glumaca u pozorištu, preko oftamoliga, patologa, inžinjera do običnih radnika u Naftagasu. Od dece u zgradi nas je bilo 7. Tri dečaka i 4 devojčice. Ispod nas, a mi smo živeli na prvom spratu, bio je taj jedan čudan bračni par sa dvoje dece. Borče i Daca. Mama Stojanka je bila oftamolog i došla je u Novi Sad negde iz Bosne čini mi se, a tata Srećko je sa severa Banata. Iz Kikinde i radio je u Naftagasu. Borče i ja smo se tako zamisrisali da uopšte nije bio problem da kad god se vidimo, odmah i potučemo. Od malih nogu tako. Jednom priliko smo se dohvatili kad smo imali 4 godine ispred zgrade i počeli da se mlatimo. Ja sam dohvatio neku metalnu šipku manje veličine i zviznuo ga u glavu i on od tada zbog mene i verovatno pomoći prirode nosi naočare. Sećam kao juče da je bilo kako je tata Srećko izleteo iz stana u prizemlju sav besan i jebeno naoštren da me odvali od batina, ali srećom i moj ćale se tu negde pojavio pa je nastala zajebana situacija između njih dvojice. Od tog dana pa do kraja života mog ćaleta nisu ni reč progovorili. Niti sam ja išao kod njih u kuću, niti su oni dolazili kod menen i burazera da se igramo. Ali na ulici je druga priča bila. Voleli smo se jako uprkos tom incidentu.
Moram da nastavim priču o njima jer su takvi malo čudni i smešni bili. Šta sve čovek ponese sa sobom iz svog kraja kad odlazi to niko ne zna. Tako je i Stojanka ponela sa sobom, da izlazi na terasu i urla za decom, a najviše je volela da kiseli kupus i turšiju ispod stepeništa u zgradi, a tata Srećko je sav veseo stavljao kamen za kupus. E sad nisu sve komšije to baš odobravale, pogotovo ne Vladeta i Mira koji su imali malu ćerku Andreu i to je skroro ispred njihovih vrata bilo, a i pacovi su voleli da se zavuku u zgradu kad zagusti napolju od zime. Ceo ulaz je zapravo odisao po tom kiselišu.
Kako je mama bila uvek prva koja je išla na posao tako je imala to zadovoljstvo da je jedno jutro u 5h na stepeništu sačeka pacov. To je jedina stvar koje se mama zaista boji i kad vidi pacova nije joj svejedno. Otrčala je nazad u stan digla ćaleta da otera pacova i nastavila na posao. Tog dana kasnije je došao jedan porodični prijatelj koji je fazondžija svoje vrste. Ispričala mama njemu kakav je "incident" imala tog jutra u 5h i ništa čovek je mrtav hladan zamoli za komad papira i olovku. Nešto je napisao na taj papir, savio ga i izašao iz stana sa rečima: "Vraćam se za minut." Naravno dolazi, pita ga mama šta je bilo, on ništa samo da bude strpljiva i da će za dva dana videti.
Stavrno kroz dva dana uleće Stojanka u stan sva u panici i iznervirana u nekom neverovatnom ludilu. Burazer i ja virimo iz sobe jer je ova u transu. Psuje, proklinje i mlati tim komadom papira na koji je Rale nešto napisao. Mama je umiruje i moli je da jo jda taj komad papira da pročita šta se desilo. Dobija ga konačno onakvog mokrog i unutra sledeće: KOMŠINICE JA SAM SE PIJAN ISPIŠAO VAMA U KUPUS. IZVINITE! Sećam se da se mama suzdržavala da ne padne od smeha, a da je Stojanku zamolila da dođe kasnije do nje. Tog dana je bilo plakanje od smeha u našoj kući. Kakava majstorska finta. 50 litara kiselog kupusa je otišlo u kanalizaciju, a ulaz je prodisao.
U zgradi dijagonalno od naše su živeli Uša i njegov brat Marko. Nisu posebni likovi ni po čemu, osim što su Ušu stariji iz ulice uglavnom uvek zajebavali, a Marka smo uvek stavljali da bude golman kad smo pičili fucu iza zgrade. Zapravo njihova baba je bila pravi hit. Žena je sa Čeneja. To je skoro pa slaško naselje i veoma otegnuto govore. Baba je imala običaj da svakog dana tačno u 12h viče sa trećeg sprata Ušu i Marka da dođu na ručak. Brat i ja zlikovci smo tačno znali kada je Uša u školi i zajebavali smo Marka da ga baba viče da dođe kući i palila je fora u 120% slučajeva. Kad je Uša bio tu nismo to radili jer bi dobili kokavce, a to jako boli. Marko je kao po komandi leteo kući iako nije bio pozvan, a mi se kao ona dva matora skota iz Mupet Show-a smejali sa ograde balkona.
U istoj zgradi je živeo i Čeja. Mislim da i dalje tu živi, ali da je sa svojom porodicom, a da su matorci negde otišli. Čeja je bio prvo najgore čega sam se gadio. Nikada ga nisam nešto preterano poštovao i voleo. Uvek je bio sav takav slinav i nikakav, činilo mi se da je previše glup. Jednom se sećam zajebavao je Tibiku koji je bio njegova generacija. Tibika jbg bio momčina uvek i jak dečko. Samo ga je jednom zgrabio za glavu i slomio mu vilicu. Koja drama u ulici je nastala. Fight na relaciji Mađara i Crnogoraca. Majko mila. Da nastavimo sa Čejom. Voleo je da kopa nos i jede svoje sline. To je radio ja mislim do svoje petnaeste godine. Majke mi. Grozota. I sećam se imao sam 5 godina i bili smo porodično bez Čeje :) na Andrevlju. Odmaralište na Fruškoj gori. Mene je tog dana ubola pčela ili osa za uvo i otekao sam, pa smo završili kod doktora, pa,.... Uglavnom kad smo došli do ulice, avgust mesec bio, sve suvo, kiše nije bilo mesec dana recimo, a Čeja pametnjaković našao neku petardu i bacio je na to sve suvo i upalio pola dvorišta. Vatrogasci dolazili. Kaznili su ga roditelji sa 10 dana ostanka u kući, a mi smo ga kaznili zajebavanjem.
Jedan od mojih najboljih drugova iz detinjstva je bio Milan. Živeo je zgradu do moje. Rano je ostao bez mame koju je nažalost pojeo rak. Njegov brat Sima je bio u to vreme zakleti navijač Zvezde. Išao je na utakmice u Beograd i mislim na neka gostovanja po SFRJ. Sećam se da je bio i u Bariju kad su isti osvojili klupski šampionat Evrope. Milan je bio stvarno kreativan lik i danas je veoma kreativan. Poznat je novosadski umetnik.
Kako u ono vreme je video rekorder bio prava retkost, mi smo bili prvi u ulici koji su dobili video rekorder. Hitachi. Ćale ga dovukao iz Nemačke sa nekog poslovnog putovanja. Kod mog matorog su se skupljale komšije i nekada su imali običaj da gledaju grupno porno filmove. Kreteni. tako im se jednom desilo dok su se oni bezbrižno gledali porno filmove i mislili da su žene napolju sa decom, dogodilo da sam ja nenajavljeno ušao u stan. Video šta gledaju na kaseti i samo rekao:" Tata, to ova teta opet onom čiki liže sladoled?" Od tada ja mislim da više nije bilo tih grupnih seansi. Nedugo posle toga i Milanovi su kupili video. Pa je njegov matori nastavio sa tradicijom iznajmljivanja porno filmova u obližnjoj videoteci. Milan je uspeo nekako da provali ćaletov štek i kad njegovog matorog i burazera nije bilo kod kuće, mi smo se skupljali i gledali filmove za odrasle. Ne verujem da smo prešli 6 godina starosti. Jednom takvom prilikom sam i zakasnio na ručak, pa me je mama pitala gde sam bio i što sam kasnio. Naravno klinačka iskrenost i ne poznavanje termina laganja me je koštalo priznanja i grdnje. Mami sam samo rekao:" Bili smo kod Miće i gledali porniće" Tata Miša je propisno kaznio Milana i nismo se par dana viđali, a klinačke porno seanse su završene. Ćale promenio štek.
Jedan od najkreativnijih likova iz ulice i kasnije moj najbolji drug Vladan je živeo na početku ili na kraju ulice. Kako se sa koje strane priđe. Dete seoske učiteljice i vrhunskog stručnjaka iz oblasti onkologije, jednog od ustanovitelja instituta za onkologiju u Sremskoj Kamenici. Vladan je bio stvarno lik koji je pucao od suludih ideja. od toga kako najefikasnije paliti i pržiti bubašvabe do toga da smo lovili gušterove i kopali rupe i pravili im kamp za vežbanje. Fudbal kad smo igrali iza zgrade je uvek igrao sa mojim bratom i sa mnom u ekipi, bio je golman i to su bile scene da se upišaš od smeha. Pošto smo uglavnom pobeđivali sve protivničke ekipe on je imao toliko vremena na golu da je skupjao cigle okolo i gradio zid. Jednom je napravio indijanski kamp i zapalio vatru. Car.
Njegov tata je pored svega bio lovac. Poreklom je iz Tovariševa pored Bačke Palanke i verovatno je tu stekao prva lovačka iskustva. Uglavnom išao je u lov jedno mesečno. Jednom takvom prilikom je ulovio zeca i doneo ga kući. Vlada kad je video to je toliko plakao da nisu znali da ga smire. "Ubio si malog zeku, ubio si malog zeku" Tri sata tako bez prestanka. Ćale da bi ga umirio, smisli da mu kaže kako nije ubio malog zeku već velikog zeku i da je verovatno mama. Tu je završio svoje čika Mladen. Dva dana je plakao i ponavljao samo:" Kako će mali zeka sada bez svoje mame".
Vladanova mama mira je opaka žena bila. Seoska učiteljica, koja je došla u grad, ali je selo ostalo u njoj. Nije poznavala sramotu i volela je da spletkari i ogovara. Držala se veoma visoko iako joj to nije baš sjajno stajalo. Uvek je tražila samo kako da se ngde dobro ugura, malo je snob bila. Nije bila kvarna, ali je bila jako čudna i nikada nisi znao kako sa njom da postupaš.
Izuvanje je bilo obavezno, pranje ruku, pa mirno sedenje. Prava ubijačica zabave. Nikada za Vladanov rođendan se nismo do jaja provodili jer je mama Mira sve držala na uzici bukvalno. Jedva smo čekali da pojedemo tortu i zapalimo napolje na sneg ili ako je bilo sunčano da se valjamo u nekom blatu jer mu je rođus februara meseca.
U drugom delu ću nastaviti dalje o tim ranim danima i odrastanju na Novom Naselju.
Ubrzo smo se odatle preselili na novu adresu koja je nosila ime Bulevar radničke samouprave i tu zapravo kreće moje prvo sećanje na odrastanje u kraju koji je najbolji kraj za odrastanje u Novom Sadu.
Ulica je bila tipična moderna za 80's style. Lepi i prostorni stanovi ne neke prevelike kvadrature, ali za srednju klasu u usponu napravljeni. Puno zelenila, velike travnate površine iza zgrade. Pošto su mi roditelji oboje fakultetski obrazovani i jako uspešni bili u svom poslu koji su obavljali do raspada SFRJ, detinjstvo sam zaista imao bezbrižno i srećno. Ono, zimi na zimovanje, leti na more i to bez ikakvog problema i nekog ustručavanja.
Bulevar radničke samouprave od broja 7 do 21 je počeo da se popunjava novim komšijama i njihovim podmlatkom, tako da nas je kad sve zbrojim u rasponu godišta od '76 do '83 bilo oko 20 sigurno u celoj ulici. prava mala hooliganska grupa sačinjena od dečaka i devojčica.
Prva neka sećanja me vezuju kada sam imao 4 godine. Pošto se u tu našu zgradu pored moje familije uselilo još 8 porodica struktura stanovništva je bila šarolika. Od glumaca u pozorištu, preko oftamoliga, patologa, inžinjera do običnih radnika u Naftagasu. Od dece u zgradi nas je bilo 7. Tri dečaka i 4 devojčice. Ispod nas, a mi smo živeli na prvom spratu, bio je taj jedan čudan bračni par sa dvoje dece. Borče i Daca. Mama Stojanka je bila oftamolog i došla je u Novi Sad negde iz Bosne čini mi se, a tata Srećko je sa severa Banata. Iz Kikinde i radio je u Naftagasu. Borče i ja smo se tako zamisrisali da uopšte nije bio problem da kad god se vidimo, odmah i potučemo. Od malih nogu tako. Jednom priliko smo se dohvatili kad smo imali 4 godine ispred zgrade i počeli da se mlatimo. Ja sam dohvatio neku metalnu šipku manje veličine i zviznuo ga u glavu i on od tada zbog mene i verovatno pomoći prirode nosi naočare. Sećam kao juče da je bilo kako je tata Srećko izleteo iz stana u prizemlju sav besan i jebeno naoštren da me odvali od batina, ali srećom i moj ćale se tu negde pojavio pa je nastala zajebana situacija između njih dvojice. Od tog dana pa do kraja života mog ćaleta nisu ni reč progovorili. Niti sam ja išao kod njih u kuću, niti su oni dolazili kod menen i burazera da se igramo. Ali na ulici je druga priča bila. Voleli smo se jako uprkos tom incidentu.
Moram da nastavim priču o njima jer su takvi malo čudni i smešni bili. Šta sve čovek ponese sa sobom iz svog kraja kad odlazi to niko ne zna. Tako je i Stojanka ponela sa sobom, da izlazi na terasu i urla za decom, a najviše je volela da kiseli kupus i turšiju ispod stepeništa u zgradi, a tata Srećko je sav veseo stavljao kamen za kupus. E sad nisu sve komšije to baš odobravale, pogotovo ne Vladeta i Mira koji su imali malu ćerku Andreu i to je skroro ispred njihovih vrata bilo, a i pacovi su voleli da se zavuku u zgradu kad zagusti napolju od zime. Ceo ulaz je zapravo odisao po tom kiselišu.
Kako je mama bila uvek prva koja je išla na posao tako je imala to zadovoljstvo da je jedno jutro u 5h na stepeništu sačeka pacov. To je jedina stvar koje se mama zaista boji i kad vidi pacova nije joj svejedno. Otrčala je nazad u stan digla ćaleta da otera pacova i nastavila na posao. Tog dana kasnije je došao jedan porodični prijatelj koji je fazondžija svoje vrste. Ispričala mama njemu kakav je "incident" imala tog jutra u 5h i ništa čovek je mrtav hladan zamoli za komad papira i olovku. Nešto je napisao na taj papir, savio ga i izašao iz stana sa rečima: "Vraćam se za minut." Naravno dolazi, pita ga mama šta je bilo, on ništa samo da bude strpljiva i da će za dva dana videti.
Stavrno kroz dva dana uleće Stojanka u stan sva u panici i iznervirana u nekom neverovatnom ludilu. Burazer i ja virimo iz sobe jer je ova u transu. Psuje, proklinje i mlati tim komadom papira na koji je Rale nešto napisao. Mama je umiruje i moli je da jo jda taj komad papira da pročita šta se desilo. Dobija ga konačno onakvog mokrog i unutra sledeće: KOMŠINICE JA SAM SE PIJAN ISPIŠAO VAMA U KUPUS. IZVINITE! Sećam se da se mama suzdržavala da ne padne od smeha, a da je Stojanku zamolila da dođe kasnije do nje. Tog dana je bilo plakanje od smeha u našoj kući. Kakava majstorska finta. 50 litara kiselog kupusa je otišlo u kanalizaciju, a ulaz je prodisao.
U zgradi dijagonalno od naše su živeli Uša i njegov brat Marko. Nisu posebni likovi ni po čemu, osim što su Ušu stariji iz ulice uglavnom uvek zajebavali, a Marka smo uvek stavljali da bude golman kad smo pičili fucu iza zgrade. Zapravo njihova baba je bila pravi hit. Žena je sa Čeneja. To je skoro pa slaško naselje i veoma otegnuto govore. Baba je imala običaj da svakog dana tačno u 12h viče sa trećeg sprata Ušu i Marka da dođu na ručak. Brat i ja zlikovci smo tačno znali kada je Uša u školi i zajebavali smo Marka da ga baba viče da dođe kući i palila je fora u 120% slučajeva. Kad je Uša bio tu nismo to radili jer bi dobili kokavce, a to jako boli. Marko je kao po komandi leteo kući iako nije bio pozvan, a mi se kao ona dva matora skota iz Mupet Show-a smejali sa ograde balkona.
U istoj zgradi je živeo i Čeja. Mislim da i dalje tu živi, ali da je sa svojom porodicom, a da su matorci negde otišli. Čeja je bio prvo najgore čega sam se gadio. Nikada ga nisam nešto preterano poštovao i voleo. Uvek je bio sav takav slinav i nikakav, činilo mi se da je previše glup. Jednom se sećam zajebavao je Tibiku koji je bio njegova generacija. Tibika jbg bio momčina uvek i jak dečko. Samo ga je jednom zgrabio za glavu i slomio mu vilicu. Koja drama u ulici je nastala. Fight na relaciji Mađara i Crnogoraca. Majko mila. Da nastavimo sa Čejom. Voleo je da kopa nos i jede svoje sline. To je radio ja mislim do svoje petnaeste godine. Majke mi. Grozota. I sećam se imao sam 5 godina i bili smo porodično bez Čeje :) na Andrevlju. Odmaralište na Fruškoj gori. Mene je tog dana ubola pčela ili osa za uvo i otekao sam, pa smo završili kod doktora, pa,.... Uglavnom kad smo došli do ulice, avgust mesec bio, sve suvo, kiše nije bilo mesec dana recimo, a Čeja pametnjaković našao neku petardu i bacio je na to sve suvo i upalio pola dvorišta. Vatrogasci dolazili. Kaznili su ga roditelji sa 10 dana ostanka u kući, a mi smo ga kaznili zajebavanjem.
Jedan od mojih najboljih drugova iz detinjstva je bio Milan. Živeo je zgradu do moje. Rano je ostao bez mame koju je nažalost pojeo rak. Njegov brat Sima je bio u to vreme zakleti navijač Zvezde. Išao je na utakmice u Beograd i mislim na neka gostovanja po SFRJ. Sećam se da je bio i u Bariju kad su isti osvojili klupski šampionat Evrope. Milan je bio stvarno kreativan lik i danas je veoma kreativan. Poznat je novosadski umetnik.
Kako u ono vreme je video rekorder bio prava retkost, mi smo bili prvi u ulici koji su dobili video rekorder. Hitachi. Ćale ga dovukao iz Nemačke sa nekog poslovnog putovanja. Kod mog matorog su se skupljale komšije i nekada su imali običaj da gledaju grupno porno filmove. Kreteni. tako im se jednom desilo dok su se oni bezbrižno gledali porno filmove i mislili da su žene napolju sa decom, dogodilo da sam ja nenajavljeno ušao u stan. Video šta gledaju na kaseti i samo rekao:" Tata, to ova teta opet onom čiki liže sladoled?" Od tada ja mislim da više nije bilo tih grupnih seansi. Nedugo posle toga i Milanovi su kupili video. Pa je njegov matori nastavio sa tradicijom iznajmljivanja porno filmova u obližnjoj videoteci. Milan je uspeo nekako da provali ćaletov štek i kad njegovog matorog i burazera nije bilo kod kuće, mi smo se skupljali i gledali filmove za odrasle. Ne verujem da smo prešli 6 godina starosti. Jednom takvom prilikom sam i zakasnio na ručak, pa me je mama pitala gde sam bio i što sam kasnio. Naravno klinačka iskrenost i ne poznavanje termina laganja me je koštalo priznanja i grdnje. Mami sam samo rekao:" Bili smo kod Miće i gledali porniće" Tata Miša je propisno kaznio Milana i nismo se par dana viđali, a klinačke porno seanse su završene. Ćale promenio štek.
Jedan od najkreativnijih likova iz ulice i kasnije moj najbolji drug Vladan je živeo na početku ili na kraju ulice. Kako se sa koje strane priđe. Dete seoske učiteljice i vrhunskog stručnjaka iz oblasti onkologije, jednog od ustanovitelja instituta za onkologiju u Sremskoj Kamenici. Vladan je bio stvarno lik koji je pucao od suludih ideja. od toga kako najefikasnije paliti i pržiti bubašvabe do toga da smo lovili gušterove i kopali rupe i pravili im kamp za vežbanje. Fudbal kad smo igrali iza zgrade je uvek igrao sa mojim bratom i sa mnom u ekipi, bio je golman i to su bile scene da se upišaš od smeha. Pošto smo uglavnom pobeđivali sve protivničke ekipe on je imao toliko vremena na golu da je skupjao cigle okolo i gradio zid. Jednom je napravio indijanski kamp i zapalio vatru. Car.
Njegov tata je pored svega bio lovac. Poreklom je iz Tovariševa pored Bačke Palanke i verovatno je tu stekao prva lovačka iskustva. Uglavnom išao je u lov jedno mesečno. Jednom takvom prilikom je ulovio zeca i doneo ga kući. Vlada kad je video to je toliko plakao da nisu znali da ga smire. "Ubio si malog zeku, ubio si malog zeku" Tri sata tako bez prestanka. Ćale da bi ga umirio, smisli da mu kaže kako nije ubio malog zeku već velikog zeku i da je verovatno mama. Tu je završio svoje čika Mladen. Dva dana je plakao i ponavljao samo:" Kako će mali zeka sada bez svoje mame".
Vladanova mama mira je opaka žena bila. Seoska učiteljica, koja je došla u grad, ali je selo ostalo u njoj. Nije poznavala sramotu i volela je da spletkari i ogovara. Držala se veoma visoko iako joj to nije baš sjajno stajalo. Uvek je tražila samo kako da se ngde dobro ugura, malo je snob bila. Nije bila kvarna, ali je bila jako čudna i nikada nisi znao kako sa njom da postupaš.
Izuvanje je bilo obavezno, pranje ruku, pa mirno sedenje. Prava ubijačica zabave. Nikada za Vladanov rođendan se nismo do jaja provodili jer je mama Mira sve držala na uzici bukvalno. Jedva smo čekali da pojedemo tortu i zapalimo napolje na sneg ili ako je bilo sunčano da se valjamo u nekom blatu jer mu je rođus februara meseca.
U drugom delu ću nastaviti dalje o tim ranim danima i odrastanju na Novom Naselju.
No comments:
Post a Comment