Da, u prvom delu su baš neka rana sećanja koja mi još uvek ne blede. Znači da nisam izlapeo, što me iskreno veseli, ali i brine šta će nastati u nekoj dubljoj starost, kojoj se nadam iskreno. Voleo bi da budem pradeda, a za 100. rođus da pozovem ceo grad na party koji će biti praznik pravi.
Kompjuterska era se začela lagano u našoj ulici. Sećam se da je ćale doneo Commodore 64. Nemam pojma gde ga je kupio, ali mislim da je za jednu novu godinu svečano otvoren. Kad se setim samo veličine tih kutija i količine kablova, a pride je i išla neka knjiga za programiranje. Oni crvići i boje da ti izlaze po ekranu, a za to utrošiš 1h vremena. Pakao.
Kasetofon sa kog su učitavane igrice sistemom RUN + RETURN je bi svetinja. Štelovanje glave kasteofona na određen broj obrtaja i obavezno praćenje i stiskanje STOP dugmeta kad dođe na 666 obrtaja jer se tu nalazila omiljena igrica BUBBLE DOUBLE.
Opet se ekipa skupljala kod mene i burazera i pičilo se do iznemoglosti. Svađe, navijanja, suze zbog nepređenih nivoa. Keva sa sendvičima i jurila nas da jedemo. Ma pravi show program. Da, Nikola i Nena koji su plakali što ne mogu da dođu jer su zaradili vaške.
U zgradi prekoputa nas su živeli prijatelji familije. Imaju dva sina Tibiku i Žolitku. Njih dvojica su bili pravi ludaci za igricama i kupili su im roditelji AMIGA 500. Isto Commodore-ova mašina, samo mnogo bolja. Kod njih se baš posle jedva čekalo ići u goste i da se pegla fuca na kompjuteru. Znali smo burazer i ja da ostanemo po 6-7 sati tamo da odradimo i ručak i večeru samo fuca da se pegla. Obojica jesu stariji od nas bili ali njima ništa to nije smetalo i čak su nas i sami zvali da peglamo fucu.
Kod njih znam da sam prvi put čuo za neke bendove iz Mađarske. Poput EDDA. Neki mađarski bend koji nikada nisam slušao posle toga jer nisam pratio njihov rad uopšte. Sad sam prvi put posle 20 i kusur godina otišao da ih vidim. Pokajao sam se. Kovrdžave kose i švalerski brčići. Hungary style!
Divan period. Paralelno sa tim su u igri večito bile i LEGO kocke koje je svaka kuća imala. Pravi zavisnici od toga smo bili. Gde god da si otišao, samo je bilo pitanje ko je i kakve nove kocke dobio, pa daj d slažemo i rasturamo nešto postojeće i pravimo novo. Dan danas sam lud za LEGO kockama.
Pored fudbala, LEGO kocaka omiljena igra nam je bila žace i lopova, kao i crtanje kredom po betonu raznih auto puteva i prepreka na istom kako bi stigli do cilja koji je nekada bio i razvučen kroz čitavu ulicu, a neke prepreke i nepremostive.
Žmurke kao statavni deo zabave su bile poseban doživljaj. Sakrivali smo se svuda po ulici. Verali po drveću, skakali u žbunje, pokrivali lišćem, a naravno bilo je i onih koji su i odlazili kući na večeru, pa se kasnije prikrali i zapljunuli.
Na kraju ili početku ulice u Vladanovoj zgradi je živeo Cveta. Definitivno najkreativnija osoba i najmaštovitija osoba u ulici. Stariji od nas u proseku 4 godine, ali je tako dobro znao sa nama, da smo jedva čekali da se vrati iz škole i da radimo nešto zajedno. Cveta je imao neke rođake u Kanadi koji su mu slali najbolje igračke na svetu. Sve ono što smo mi gledali i balili na to preko SUPER CHANNEl-a, on je to imao u kolekciji.
G.I. Joe, mastersi, kečeri,... Sve. On je znao da nas skupi celu bandu klinaca i kakav je lud bio, "trenirao" nas je kung fu i karate. Svi smo stajali kao postrojeni i ponavljali pokrete koje je on pravio, a 30 min kasnije smo se peglali između sebe pokušavajući sve te pokrete da upotrebimo. Bio je i film popularan u to vreme, jedan od prvih sa Jackie Chan-om. Projekat A i ona ludačka scena kada beži kroz uske ulice Hong Konga biciklom i juri ga drugi tip takođe na biciklu, a on pokuca nekome na drvena vrata i otvori ih tip u pravom trenutku i zlikovac se zakuca u vrata i padne. Omiljena scena svih nas. Tako da je pored Bruce Lee-ja, Jackie Chan imao respekt.
Cveta je još imao neke ludačke mađioničarke trikove koje nam je pokazivao, a mi smo blejali u to kao začarani. Sa drugarom prekoputa je napravio privatni telefon od kanapa i dve plastične čaše, ali mi nikada nije bilo jasno kako njih dvojica uspeli svaki na svom spratu da to sve povežu. Odličan crtač je bio i kasnije je upisao srednju umetničku, a zatim i završio akademiju.
On je jedan od prvih uticaja na muziku koju ću kasnije zavoleti i slušam je i dan danas. Prvi mi je provalio Sepulturu, Metallicu, DRI, Iron Maiden i još neke bendove, a i sam je kasnije svirao u jednom od najboljih Hard Core bendova u Srbiji i čitavom prostoru SFRJ. NoSpeedLimit!
Sad vidim da uopšte ne pišem o devojčicama iz ulice. Sve kao da smo dečaci sami bili ali nije istina. Imali smo nekoliko devojčica u ulici. Daca, Jelena, Žiža, Eva i Melinda. Od starijih su bile Dušica i Helena. Dušici sam umeo kao baš klinac da pevam od Zane onu stvar DODIRNI MI KOLENA. Nekad smo stvarno bili loši prema njima. Sjebavali im od frizure do garderobe, ali uglavnom smo se jako dobro slagali i puno su učestvovale u nekim "akcijama" koje smo radili. Sve su danas završile neke visoke škole i mislim da je neka od njih i doktor nauka.
Kad sam već spomenuo devojčice iz ulice, setih se i jednog događaja koji nas sve ujedinio i pokazao snagu koju posedujemo. Mićko, tip koji je stanovao prekoputa moje zgrade, je sa nekim igrao fubal ispred zgrade na betonu. Iznad njegovog gola, a zgrada je u kojoj su živeli Vladan i Cveta, je živela izvesna Kosara. Da, to joj je bilo ime i stalno smo se valjali od smeha kako neko može da se zove Kosara. Ta žena je bila tako jedna baba pred penzijom koja je nije baš nešto zračila pojavom. Neka čudna kosa, koja je u paž napravljena, uvek roze usne i crveni obrazi od tog rumenila i čega već. Ne baš lep prizor, a pritom i vrlo jedna nervozna pojava iako je radila čini mi se u dečjem selu u Kamenici.
I tada je gađala Mićka staklenom flašom sa terase zbog fudbala. Srećom nije ga direktno pogodila, ali je komad stakla se zabio mićku u ruku i morao je da ide na šivanje. Kad se vratio svi smo ga sačekali i pala je odluka od starijih da napadnemo Kosaru. Sve će se desiti posle crtanog filma u 19.15h. Skupili se kad je počeo matorcima dnevnik jer smo znali da imamo 30 min potpunog mira i da nas neće gnjaviti.
Stariji su se već organizovali i kupili neke dimne bombe, petarde, i jedna velika prskalica, a mi mlađi smo imali praćke kamenjare i blato. Skupilo nas se 20 ispred zgrade, a živela je na prvom spratu, i na Nebojšino odbrojavanje 10, 9, 8, 7,... Napad počinje. Iz svih uglova smo iskakali. Toj ženi je razbijen prozor, petardi, kamenja i blata je završilo u stanu koliko hoćeš. Ona je vrištala u kući a sve je bio jedan pravi blitzkrieg i bežanija posle svako svojoj kući. Sećam se posle samo jedinstva roditelja iz cele ulice koji su rekli istražnim organima kako su im deca u to vreme bila kod kuće i gledala televiziju sa njima. Kosara je posle toga baš pizdela i malo smo se sklanjali od nje, ali opet smejali zadovoljno.
Eh sad ovaj deo bi završio jednim komšijskim duelom na relaciji Osijek - Virovitica, a zapravo je duel na relaciji Hajduk Split vs Crvena Zvezda gde je pobedila zapravo Voša.
Dušicim tata Branko je po profesiji patolog, na čijem stolu je završio i maoj ćale pre par godina. Čovek je došao u Novi Sad iz Virovitice u potrazi za poslom još eto 1972 recimo. Živeo je iznad nas sa ženom Ljiljom koja je se sećam po velikim sisama, frizurama i jakim parfemima. Da me pitate čime se bavi ne bi znao.
Eh sad, kako se moj ćale rodom iz Osijeka, to je pravi duel bio. Ćale je baš voleo splitski Hajduk, a Branko Crvenu Zvezdu. Stalno su podmetali jedan drugome sitne navijačke finte i seti se Branko kako da zajebe mog ćaleta koji je svim srcem želeo da burazer i ja navijamo za Hajduk, a Branko je hteo za Zvezdu da navijamo. Osijek je gostovao u Novom Sadu početkom marta 1989. Branko pokupi mene i burazera i vodi nas na tekmu da nas dodatno obradi. Međutim burazer i ja ih obojicu zajebemo i od toga dana postanemo zakleti Slaninari. Vojvodina pobedila Osijek 2:1, Šuker promašio penal, a kasnije te sezone Voša postane i prvak države. Pa di ćeš većeg slavlja od toga.
Tu se već i začela škola boga ti. O tome vrlo brzo. Jer deo koji sam provodio u vrtiću je posebna priča. Nije dugačka i komplikovana već prava životna.
Mali daj gostima šta će popiti. Cheers!
Opet se ekipa skupljala kod mene i burazera i pičilo se do iznemoglosti. Svađe, navijanja, suze zbog nepređenih nivoa. Keva sa sendvičima i jurila nas da jedemo. Ma pravi show program. Da, Nikola i Nena koji su plakali što ne mogu da dođu jer su zaradili vaške.
U zgradi prekoputa nas su živeli prijatelji familije. Imaju dva sina Tibiku i Žolitku. Njih dvojica su bili pravi ludaci za igricama i kupili su im roditelji AMIGA 500. Isto Commodore-ova mašina, samo mnogo bolja. Kod njih se baš posle jedva čekalo ići u goste i da se pegla fuca na kompjuteru. Znali smo burazer i ja da ostanemo po 6-7 sati tamo da odradimo i ručak i večeru samo fuca da se pegla. Obojica jesu stariji od nas bili ali njima ništa to nije smetalo i čak su nas i sami zvali da peglamo fucu.
Kod njih znam da sam prvi put čuo za neke bendove iz Mađarske. Poput EDDA. Neki mađarski bend koji nikada nisam slušao posle toga jer nisam pratio njihov rad uopšte. Sad sam prvi put posle 20 i kusur godina otišao da ih vidim. Pokajao sam se. Kovrdžave kose i švalerski brčići. Hungary style!Divan period. Paralelno sa tim su u igri večito bile i LEGO kocke koje je svaka kuća imala. Pravi zavisnici od toga smo bili. Gde god da si otišao, samo je bilo pitanje ko je i kakve nove kocke dobio, pa daj d slažemo i rasturamo nešto postojeće i pravimo novo. Dan danas sam lud za LEGO kockama.
Pored fudbala, LEGO kocaka omiljena igra nam je bila žace i lopova, kao i crtanje kredom po betonu raznih auto puteva i prepreka na istom kako bi stigli do cilja koji je nekada bio i razvučen kroz čitavu ulicu, a neke prepreke i nepremostive.
Žmurke kao statavni deo zabave su bile poseban doživljaj. Sakrivali smo se svuda po ulici. Verali po drveću, skakali u žbunje, pokrivali lišćem, a naravno bilo je i onih koji su i odlazili kući na večeru, pa se kasnije prikrali i zapljunuli.
Na kraju ili početku ulice u Vladanovoj zgradi je živeo Cveta. Definitivno najkreativnija osoba i najmaštovitija osoba u ulici. Stariji od nas u proseku 4 godine, ali je tako dobro znao sa nama, da smo jedva čekali da se vrati iz škole i da radimo nešto zajedno. Cveta je imao neke rođake u Kanadi koji su mu slali najbolje igračke na svetu. Sve ono što smo mi gledali i balili na to preko SUPER CHANNEl-a, on je to imao u kolekciji.
G.I. Joe, mastersi, kečeri,... Sve. On je znao da nas skupi celu bandu klinaca i kakav je lud bio, "trenirao" nas je kung fu i karate. Svi smo stajali kao postrojeni i ponavljali pokrete koje je on pravio, a 30 min kasnije smo se peglali između sebe pokušavajući sve te pokrete da upotrebimo. Bio je i film popularan u to vreme, jedan od prvih sa Jackie Chan-om. Projekat A i ona ludačka scena kada beži kroz uske ulice Hong Konga biciklom i juri ga drugi tip takođe na biciklu, a on pokuca nekome na drvena vrata i otvori ih tip u pravom trenutku i zlikovac se zakuca u vrata i padne. Omiljena scena svih nas. Tako da je pored Bruce Lee-ja, Jackie Chan imao respekt.
Cveta je još imao neke ludačke mađioničarke trikove koje nam je pokazivao, a mi smo blejali u to kao začarani. Sa drugarom prekoputa je napravio privatni telefon od kanapa i dve plastične čaše, ali mi nikada nije bilo jasno kako njih dvojica uspeli svaki na svom spratu da to sve povežu. Odličan crtač je bio i kasnije je upisao srednju umetničku, a zatim i završio akademiju.
On je jedan od prvih uticaja na muziku koju ću kasnije zavoleti i slušam je i dan danas. Prvi mi je provalio Sepulturu, Metallicu, DRI, Iron Maiden i još neke bendove, a i sam je kasnije svirao u jednom od najboljih Hard Core bendova u Srbiji i čitavom prostoru SFRJ. NoSpeedLimit!
Sad vidim da uopšte ne pišem o devojčicama iz ulice. Sve kao da smo dečaci sami bili ali nije istina. Imali smo nekoliko devojčica u ulici. Daca, Jelena, Žiža, Eva i Melinda. Od starijih su bile Dušica i Helena. Dušici sam umeo kao baš klinac da pevam od Zane onu stvar DODIRNI MI KOLENA. Nekad smo stvarno bili loši prema njima. Sjebavali im od frizure do garderobe, ali uglavnom smo se jako dobro slagali i puno su učestvovale u nekim "akcijama" koje smo radili. Sve su danas završile neke visoke škole i mislim da je neka od njih i doktor nauka.
Kad sam već spomenuo devojčice iz ulice, setih se i jednog događaja koji nas sve ujedinio i pokazao snagu koju posedujemo. Mićko, tip koji je stanovao prekoputa moje zgrade, je sa nekim igrao fubal ispred zgrade na betonu. Iznad njegovog gola, a zgrada je u kojoj su živeli Vladan i Cveta, je živela izvesna Kosara. Da, to joj je bilo ime i stalno smo se valjali od smeha kako neko može da se zove Kosara. Ta žena je bila tako jedna baba pred penzijom koja je nije baš nešto zračila pojavom. Neka čudna kosa, koja je u paž napravljena, uvek roze usne i crveni obrazi od tog rumenila i čega već. Ne baš lep prizor, a pritom i vrlo jedna nervozna pojava iako je radila čini mi se u dečjem selu u Kamenici.
I tada je gađala Mićka staklenom flašom sa terase zbog fudbala. Srećom nije ga direktno pogodila, ali je komad stakla se zabio mićku u ruku i morao je da ide na šivanje. Kad se vratio svi smo ga sačekali i pala je odluka od starijih da napadnemo Kosaru. Sve će se desiti posle crtanog filma u 19.15h. Skupili se kad je počeo matorcima dnevnik jer smo znali da imamo 30 min potpunog mira i da nas neće gnjaviti.
Stariji su se već organizovali i kupili neke dimne bombe, petarde, i jedna velika prskalica, a mi mlađi smo imali praćke kamenjare i blato. Skupilo nas se 20 ispred zgrade, a živela je na prvom spratu, i na Nebojšino odbrojavanje 10, 9, 8, 7,... Napad počinje. Iz svih uglova smo iskakali. Toj ženi je razbijen prozor, petardi, kamenja i blata je završilo u stanu koliko hoćeš. Ona je vrištala u kući a sve je bio jedan pravi blitzkrieg i bežanija posle svako svojoj kući. Sećam se posle samo jedinstva roditelja iz cele ulice koji su rekli istražnim organima kako su im deca u to vreme bila kod kuće i gledala televiziju sa njima. Kosara je posle toga baš pizdela i malo smo se sklanjali od nje, ali opet smejali zadovoljno.
Eh sad ovaj deo bi završio jednim komšijskim duelom na relaciji Osijek - Virovitica, a zapravo je duel na relaciji Hajduk Split vs Crvena Zvezda gde je pobedila zapravo Voša.
Dušicim tata Branko je po profesiji patolog, na čijem stolu je završio i maoj ćale pre par godina. Čovek je došao u Novi Sad iz Virovitice u potrazi za poslom još eto 1972 recimo. Živeo je iznad nas sa ženom Ljiljom koja je se sećam po velikim sisama, frizurama i jakim parfemima. Da me pitate čime se bavi ne bi znao.
Eh sad, kako se moj ćale rodom iz Osijeka, to je pravi duel bio. Ćale je baš voleo splitski Hajduk, a Branko Crvenu Zvezdu. Stalno su podmetali jedan drugome sitne navijačke finte i seti se Branko kako da zajebe mog ćaleta koji je svim srcem želeo da burazer i ja navijamo za Hajduk, a Branko je hteo za Zvezdu da navijamo. Osijek je gostovao u Novom Sadu početkom marta 1989. Branko pokupi mene i burazera i vodi nas na tekmu da nas dodatno obradi. Međutim burazer i ja ih obojicu zajebemo i od toga dana postanemo zakleti Slaninari. Vojvodina pobedila Osijek 2:1, Šuker promašio penal, a kasnije te sezone Voša postane i prvak države. Pa di ćeš većeg slavlja od toga.
Tu se već i začela škola boga ti. O tome vrlo brzo. Jer deo koji sam provodio u vrtiću je posebna priča. Nije dugačka i komplikovana već prava životna.
Mali daj gostima šta će popiti. Cheers!
