Kad nepravda postane zakon, otpor postaje dužnost

    Već duže vreme pokušavam da sredim svoje misli oko toga šta se trenutno dešava u zelji koju sam napusti i grad koji sam ostavio iza sebe. Za dve godine kakao sam odsutan iz tog okruženja stvari su se zaista promenile. Na gore. Sve vesti koje čitam iz svog grada su samo tužne i žalosne. Retko koja dobra se provuče, a da nije vest o tome kako naša novosadska deca trenutno igraju fucu. 

 Građani su dobili takav teški direkt u glavu da je sve pred knockdown-om u 5-oj rundi meča. Snage ponestaje polako, bes postoji, ali da volja živi?! Sećam se drugačijih perioda mog grada i ljudi u njemu. Sećam se kad smo bili ponosni i borili se. Gde sve to ode?

Povod za ovo pisanje je zapravo razgovor sa jednim prijateljem pre nekoliko dana putem FB-a. Bili smo kolege na jednoj radio stanici u NS-u koja važi za jednu od onih koje su imale muda kad niko nije imao da kaže istinu i da stvari nazove pravim imenom. Odrastao sam uz tu stanicu i kad sam se još i zaposlio u njoj, možete misliti moje sreće.

Taj moj prijatelj radi tamo od perioda kad je nerećnim slučajem nastradao legenda radija Đani Butkaj. Preuzeo je taj odgovoran posao i morao je da se snađe kao mladi naslednik. Svoj posao danas radi kao još jedna legenda radijskog etra u Novom Sadu. Đani je sigurno ponosan na njega i mirno spava.

Ono zbog čega sam sve ovo počeo da pišem je zapravo taj razgovor. Pročitao sam portalu moje radio stanice jedan tekst o jednoj jadnoj ženi iz Pančeva koja mora da vrati 200.000 dinara i to zbog greške ljudi koji su joj odredili penziju i sve. Sada prima 21.000 dinara i žele da joj trećinu uzmu kako bi naplatili svinjariju koju su sami napravili. Drugi tekst je o tome kako se preko Petrohemije pokušava namirirti dug prema Rusiji za gas i kakao se zemlja prodaje bahatim Rusima za dugove,...

Napišem sledeće: Čini mi se da je vreme da se 021 opet vrati na stari kolosek i poziva narod na ulice i proteste. Previše su se ovi rafinisani Šešeljevci razmahali.

Sa druge dobijem odgovor: "HAHAHAHAH" i tu ostanem iskreno bez teksta malo. Ostanem bez teksta jer to dolazi od čoveka za kojeg znam da mu je pun kurac svega šta se dešava i da je za to da se promene stvari i još radi na radiju!!!

Radio kao medij sam zavoleo još kao dete jer se sećam da sam kao klinac svako jutro slušao priče ujutru na radio Novom Sadu i posle sam u drugom osnovne škole išao i sam u radio NS da čitam priče i snimam. Ceo život mi je radio bio tu negde oko mene i kad sam 2010. godine počeo da radim na istom, našao sam ono šta zaista volim.

Radio je uvek bio ono gde su prve informacije dolazile i koji je uvek bio na neki način pokretač svake društveno odgovorne akcije. Mnogo je bliži nego TV ljudima i uz njega se uvek osećaš kao da imaš prijatelja koji je uvek tu uz tebe i sa kojim možeš da razgovaraš kad ti je teško ili podeliš svoju sreću.

Gde se to izgubilo u zemlji Srbiji? Šta se dogodilo sa radijskim stanicama u Srbiji? Da li je to sad samo puko preživljavanje i bićemo tihi i dobri jer ćemo tako najlakše doći do novih klijenata bez obzira na ono šta od nas izlazi u etar? Gde je nestao taj pobunjenički duh i jedini pravi put koji jeste težak i bolan ali jedini ispravan. Da li sam ja to doživeo potpuni krah slobodne reči u tom odgovoru?

Puno pitanja sam sebi postavio tada i iskreno se bojim se da ih postavim radijskim ljudima u Srbiji. Bojim se jer se bojim odgovora. Slažem se da treba napraviti posao dobar da bi se platili krediti, plate ljudima, tekući troškovi itd, ali zar nije to ono zbog čega eto ta moja omiljena radio stanica zapravo postoji? To je ono zbog čega sam se i zaljubio u nju. U tom periodu kad je nastala to je godina 1997., onaj govnar Slobodan Milošević i njegova ekipa su palili i žarili po medijim u Srbiji. Svaki mali iskorak od tadašnjeg mainstream-a je bio najstrožije kažnjavan i pokušavan da se uguši. To se i radiju desilo takođe, ali su iza sebe tada imali armiju slušalaca koja ga nije dala.

Gde je opet taj pobunjenički duh kod istih u današnje vreme kada je opet jednak scenario u igri?
Zašto sada kad je sloboda ugrožena i kad je otpor tvoja dužnost nema tog duha? Sve se svodi na sitne reakcije pojedinaca u etru? Ja se a time ne slažem jer znam da ako ispravno radiš i prcaš elitu na pravi način opet dobijaš na moći i pokrećeš ljude u akciju. Automatski ti slušanost raste, a klijenti će se sami javljati da se oglašavaju jer ti imaš šta da kažeš i radiš stvari na pametan način. Zajebavaš elitu u skladu sa zakonom i ne mogu ti ništa. Jedan od odgovora koji sam dobio je: " To kad budeš imao svoj radio onda radi kako hoćeš". 

Da ne dužim više jer samo bes sada izlazi iz mene. Radio je pokretač, ljudi na njega gledaju kao prijatelja, vremena su opet kao za vreme govnara Miloševića, reakcija mora da postoji i to konkretna.
Nema se šta izgubiti ako se radi na pametan način, pare će doći odmah.

U tunelu usred mraka, svetli flaša od Vinjaka. VIII-4 is the best! Part III.

    Uffff. Sve se pretura po glavi. Toliko misli od tih ranih dana da nešto slučajno ne zaboravim, ali ko će se svega još setiti. Klikeranje recimo. Svi smo čekali to proleće i bušenje "roša" za "pičenje" Novo ili Bege. Dva stila klikernaja. Nove su logično novosadski tip igranja, a Bege su beogradski stil.

Razlika je u tome što je Bege bilo bukvalno ispaljivanje klikera, Nove je fino polako guranje, a još jedna začkoljica je bila u tome da nema podvlačenja ili nikako ne smeš kliker da odguraš do rupe, a sistem provere je bio da pokažeš prst i tako dokažeš da nisi podvlačio.

Druga još jedna stvar koja je bila sastavni deo igranja je i preklop i kvrce. Igra sa sličicama koja je počela od skupljanja albuma Zagor i Mexico '86. To je bio opasan duel. Padale su gorke suze i nekad je znalo i do tuče manje da dođe. Sličice su kao zlato vredele.

Vrtić je bio neki od događaja koje baš bi i hteo nekako da zaboravim. Nisam baš voleo da idem u isti jer mi nije baš bilo prijatno. Ekipa je bila strava, dosta drugara iz vrtića je kasnije išlo sa mnom u isti razred, ali vaspitačica je ta koja je usrala celo sećanje o tome.

Anđelka Radišić. Logoped po obrazovanju, a završila kao vaspitač... Jedna niska crna žena koja je nosila večito punđu i one grozne okrugle minđuše koje se zakače na uho. Kolike traume imam od nje čak i mirisa njenog se sećam i danas posle 25 godina.

Iako mi je bilo na samo 7 min hoda od ulice do vrtića, baš zbog te žene ga nisam voleo. Jedna od scena je i ta kako je mene i još jednog drugara iz grupe nalupala i izvukla nam uši, a zatim nas udarila namerno glavu o glavu. Sve to samo zbog toga što smo malo duže ostali u sobi da se igramo od druge dece. Ćerka njena Nataša je kasnije išla sa nama u razred, pakao smo joj priređivali svako malo od prvog do osmog razreda osnovne. Dug je naplaćen pošteno.

1. septembra 1988 godine smo krenuli u osnovnu školu "Prva vojvođanska brigada". Dan velik za skoro celu ulicu. Sećam se da smo u zabavištu učili neke pesmice za prijem prvaka i spremali se za polaganje pionirske zakletve. tada sam prvi i do skoro zadnji put imao košulju belu na sebi. Mrzeo sam je sećam se. Uglavnom kao zadnja godina u zabavištu smo učili prigodne pesmice za upis u prvi razred, a meni je zapalo da i nešto odrecitujem o Titu. Eh sad, kad sam ja ušao u tu školsku salu koja je u ono vreme bila najbolja u gradu. Preko 400 ljudi ispred mene, a ja 7 godina i tresem se od treme. Fotoaparati škljocaju, ozvučenje namontirano. Kao Tito i ja jbt.

Stao ja na tu binu i krenem lagano i išlo mi do polovine pesmice, nikoga ispred mene da me podseti malo, pogura ako zapnem i ja se naravno smotam, zastane mozak, utrne grlo. Šta sad?! pitam se. I kao da se izvadim od "blama" stojim tako ispred mikrofona i na glas kažem: "Jebi ga, zaboravio sam tekst".
Smeh, aplauz, poneki prekorni pogled. Naravno ćale i keva posle platili sladoled i sve je bilo cool.

Učiteljica Mileva Ivošev je bila jedna sjajna žena. Toliko strpljenja i razumevanja za sve nas. Retko dobra osoba. Svi smo zapravo bili đavoli na svoj način i to je trebalo uklopiti u jednu celinu. Sve je uspela. Ja sam recimo imao taj običaj da zajebavam okolinu kad prvi završim neki zadatak. Ustajao sa stolice i šetao da vidim šta rade ostali po razredu. Mileva me zustavila i pitala za ime. Ja sav ponosan kažem: "Zovem se Miran!", a ona me pogleda i kaže: " Tvoji su roditelji baš pogrešili kad su ti dali tako lepo ime.", od tada nisam više ustajao i šetao se okolo.

U to vreme se i paralelo gradilo Novo Naselje. Mnoge livade i poljane gde smo bezbrižno bazali i pravili džumbus su lagano postajale gradilišta za buduće zgrade i nove kvartove. To je nama naravno bio nepresušan izvor zabave i krađe građevinskog materijala za pravljenje rampe za skateboard i neiszostavne praćke od bakarne žice deblje, sa tanjom gumicom od gaća kao okidač i tanje žice za metke. Krađa dasaka i eksera i pravljenje sa gumicama za tegle puške je bio poseban zadatak. U njih smo kasnije stavljali zrna kukuruza ili pasulj. Kukuruz je više boleo, pa je bio bolji.

Nekako smo svi postajali mnogo bolji drugari i stariji su malo bolje fazone morali da smisle kako da nas navuku na nešto. Tako su jednom pokupili nas klince i one tri nesretne devojčice i ulice i odveli nas iza zgrade da nas klince uče kako se rade "one" stvari. Mene je iskreno bilo jako sramota. Prema njima sam imao odnos kao prema sestrama i nisam bio baš takav zlikovac, ali to nije sprečilo ostale da se "oprobaju", a ja da ne ispadnem baš šupak pred ekipom sam isto to radio ali sam pobegao od sramote. Još jedan običaj koji nas je krasio jeste da smo upadali večito u sitne nevolje sa vojskom. Prekuputa naše ulice je bila, a i danas je kasarna. Kako je bila žica bušna na million mesta, tako smo se mi provlačili i išli na vojni poligon negde na sredinu da pecamo. Mali milion puta su vikali vojnici na nas, a u par navrata su pali i neki šamari. Nije baš bila zajebancija, ali valjda što je opasnije to te više vuče da probaš još ak ose vratiš netaknut, faca si.

Škola je isla svojim danima i bilo je prilično zabavno tih dana koliko ih se sećam. Moj ćale nas je sve uglavnom vodio u školu jer je jedini bio valjda u to vreme bio u ulici. Ekipa nas 5 i sve nas on vodi, a ponekad i vraća iz škole. Sve zavisi kako se koji roditelji dogovore. Baš potpuno ne razmišljanje o svemu. Tako i prva četiri razreda i prošla. Sve petice u knjižici.

Eh sad negde 1991 godine, a zapravo i malo ranije ćale i keva kako su tada bili u punoj radnoj formi su se odlučili da nam treba i veći stan. Tako su bukvalno u novim blokovima gde smo mi krali građevinski materijal i žice za praćke kupili novi stan. Sećam se kakao je naš porodični prijatelj Rale došao i prvo šta je razmontirao je bračni krevet. Gledaju ga ćale i keva i pitaju: " Dobro Rale, ali zašto prvo bračni krevet?" on onako sa cigarom u ustima i šrafcigerom kaže:" Kad preseliš bračni krevet, onda znači da si se preselio!" Tako je i bilo.

Novi blok, isti kraj. Za nama su tako došli i još neki prijatelji iz stare ulice, tako da je druženje nastavljeno sa nekim starim drugarima, a došli su i novi. Negde u to vreme je i izbila ogromna tuča između dva velika kraja u NS-u. Novo Naselje protiv Detelinare. Za sve je bio povod jedan basket meč na Detelinari u nekom guranju i malom pičkaranju jedan tip je pukim slučajem preminuo i tako je nastao veliki okršaj dva kraja. Sećam se gomile starijih likova iz kraja koji su išli na prugu koja je delila dva kraja da se tuku između sebe. Mali sam bio i nisam ništa kapirao, a kasnije nekako i nisam nikada ni pitao starije zapravo kako je to sve bilo i šta se dešavalo.

Novi kvart, novi običaji novi ljudi. U početku sam ga mrzeo. Bilo mi je daleko do škole uvek i posebno mi je daleko bio povratak iz iste. Kako otpratim Vladana do zgrade, imam još tih paklenih 500 m do kuće koji su trajali čitav život. U novom stanu sam dobio i svoju sobu. To je bilo veselje. Konačno sam mogao da imam svoj "mir" i da pravim svoj "red". Krevet sam imao takav da je bio na sistem za kamenom na vrhu i dizao se, tako da je ta soba veličine i prostranosti kutije šibica dobila malo već prostora. Radni sto na zid i lampa na levoj strani iznad stola. Keva se potrudila u toku izgradnje stana, da se stan očisti gotovo od svih zidova i da se dobije na svetlosti i prostoru. Da sad mogu, kupio bi opet taj stan.

Uskoro tom bezbrižnom veselju i dobrom životu dolazi kraj. Počinje rat u SFRJ i sam njim lagano nestaje normalnost i ta bezbrižnost. Novi drugari iz kvarta nisu više Novosađani, već lagano dolaze iz svih krajeva bivše zemlje, sa svojim teretom na leđima i svojim dokazivanjem među nama. Prvi takav koga sam upoznao je bio izvesni Mićo iz Podravske Slatine. Pretili im tamo, ćale mu bio vojno lice i to je bila zajebana stvar za njegove i pobegli kod rodbine u NS i posle u neko selo u Sremu. Onda je došao jedan Igor, pa su se doselili i braća Ivovoći. Njih trojica. Kvart je počeo lagano da se puno raznim novim licima sa svojim u meni tada to vreme, čudnim akcentima i novim običajima za mene.

Nama klincima, ništa to nije smetalo da skupimo ekipu za baske ili fucu iza zgrade, pa da se posle kod Šekija u radnji napuni flaša vode i da se pije i priča svašta posle sporta. Uglavnom zajebavanje nekoga ili prepričavanje događaja iz škole. Malo po malo i tak osmo napravili neku kvartovsku ekipu za fudbal. Simbolično smo je nazvali 7 veličanstvenih. Svaki dan posle škole smo trenirali iz zgrade i pravili taktiku kako ćemo igrati i svako je dobio svoju poziciju u timu. Brat mi je bio prva izmena golmana i igrač u odbrani, Igoru Prekopu je pripala pozicija centarfora, Mile je bio odbrana, Sudžum golman, Selak je igrao sredinu, a ja sam bio ofanzivac. Izmene su bili Igorov brat Daša i Sale. Bio je neki kvartovski turnir nezvanični po celom Novom Naselju koji je nastao tako iz čiste zajebancije nas klinaca. Bukvalno smo išli od kvarta do kvarta ili su nama dolayili u kvart i igrali bi fucu ko prvi da 10 golova. Dosta tekmi smo dobijali, oni porayi koji bi bili to su bili porayi jer su protivnici imali nekog starijeg u timu, ali toga nije bilo mnogo. U jednom trenutku su se i naši igrači slali na pozajmicu u druge timove. Ma prava liga zapravo.

Sad kako je to godina 1992. Nije baš sjajna situacija. Nije nam više bilo dozvoljeno da idemo preko na vojni poligon jer je postojala opravdana opasnost od toga da nas neko zapravo upuca, ali nas to nije sprečilo da i dalje krademo komšijske voćke i ponešto od povrća tik pred ogradom poligona.

To be continued...

Upoznavanje sa šankerom od debelih nogu (Part II početka svega)

Da, u prvom delu su baš neka rana sećanja koja mi još uvek ne blede. Znači da nisam izlapeo, što me iskreno veseli, ali i brine šta će nastati u nekoj dubljoj starost, kojoj se nadam iskreno. Voleo bi da budem pradeda, a za 100. rođus da pozovem ceo grad na party koji će biti praznik pravi.

Kompjuterska era se začela lagano u našoj ulici. Sećam se da je ćale doneo Commodore 64. Nemam pojma gde ga je kupio, ali mislim da je za jednu novu godinu svečano otvoren. Kad se setim samo veličine tih kutija i količine kablova, a pride je i išla neka knjiga za programiranje. Oni crvići i boje da ti izlaze po ekranu, a za to utrošiš 1h vremena. Pakao.

Kasetofon sa kog su učitavane igrice sistemom RUN + RETURN je bi svetinja. Štelovanje glave kasteofona na određen broj obrtaja i obavezno praćenje i stiskanje STOP dugmeta kad dođe na 666 obrtaja jer se tu nalazila omiljena igrica BUBBLE DOUBLE.
Opet se ekipa skupljala kod mene i burazera i pičilo se do iznemoglosti. Svađe, navijanja, suze zbog nepređenih nivoa. Keva sa sendvičima i jurila nas da jedemo. Ma pravi show program. Da, Nikola i Nena koji su plakali što ne mogu da dođu jer su zaradili vaške.

U zgradi prekoputa nas su živeli prijatelji familije. Imaju dva sina Tibiku i Žolitku. Njih dvojica su bili pravi ludaci za igricama i kupili su im roditelji AMIGA 500. Isto Commodore-ova mašina, samo mnogo bolja. Kod njih se baš posle jedva čekalo ići u goste i da se pegla fuca na kompjuteru. Znali smo burazer i ja da ostanemo po 6-7 sati tamo da odradimo i ručak i večeru samo fuca da se pegla. Obojica jesu stariji od nas bili ali njima ništa to nije smetalo i čak su nas i sami zvali da peglamo fucu.


Kod njih znam da sam prvi put čuo za neke bendove iz Mađarske. Poput EDDA. Neki mađarski bend koji nikada nisam slušao posle toga jer nisam pratio njihov rad uopšte. Sad sam prvi put posle 20 i kusur godina otišao da ih vidim. Pokajao sam se. Kovrdžave kose i švalerski brčići. Hungary style!
Divan period. Paralelno sa tim su u igri večito bile i LEGO kocke koje je svaka kuća imala. Pravi zavisnici od toga smo bili. Gde god da si otišao, samo je bilo pitanje ko je  i kakve nove kocke dobio, pa daj d slažemo i rasturamo nešto postojeće i pravimo novo. Dan danas sam lud za LEGO kockama.


Pored fudbala, LEGO kocaka omiljena igra nam je bila žace i lopova, kao i crtanje kredom po betonu raznih auto puteva i prepreka na istom kako bi stigli do cilja koji je nekada bio i razvučen kroz čitavu ulicu, a neke prepreke i nepremostive.

Žmurke kao statavni deo zabave su bile poseban doživljaj. Sakrivali smo se svuda po ulici. Verali po drveću, skakali u žbunje, pokrivali lišćem, a naravno bilo je i onih koji su i odlazili kući na večeru, pa se kasnije prikrali i zapljunuli.

Na kraju ili početku ulice u Vladanovoj zgradi je živeo Cveta. Definitivno najkreativnija osoba i najmaštovitija osoba u ulici. Stariji od nas u proseku 4 godine, ali je tako dobro znao sa nama, da smo jedva čekali da se vrati iz škole i da radimo nešto zajedno. Cveta je imao neke rođake u Kanadi koji su mu slali najbolje igračke na svetu. Sve ono što smo mi gledali i balili na to preko SUPER CHANNEl-a, on je to imao u kolekciji.

G.I. Joe, mastersi, kečeri,... Sve. On je znao da nas skupi celu bandu klinaca i kakav je lud bio, "trenirao" nas je kung fu i karate. Svi smo stajali kao postrojeni i ponavljali pokrete koje je on pravio, a 30 min kasnije smo se peglali između sebe pokušavajući sve te pokrete da upotrebimo. Bio je i film popularan u to vreme, jedan od prvih sa Jackie Chan-om. Projekat A i ona ludačka scena kada beži kroz uske ulice Hong Konga biciklom i juri ga drugi tip takođe na biciklu, a on pokuca nekome na drvena vrata i otvori ih tip u pravom trenutku i zlikovac se zakuca u vrata i padne. Omiljena scena svih nas. Tako da je pored Bruce Lee-ja, Jackie Chan imao respekt.



Cveta je još imao neke ludačke mađioničarke trikove koje nam je pokazivao, a mi smo blejali u to kao začarani. Sa drugarom prekoputa je napravio privatni telefon od kanapa i dve plastične čaše, ali mi nikada nije bilo jasno kako njih dvojica uspeli svaki na svom spratu da to sve povežu. Odličan crtač je bio i kasnije je upisao srednju umetničku, a zatim i završio akademiju.

On je jedan od prvih uticaja na muziku koju ću kasnije zavoleti i slušam je i dan  danas. Prvi mi je provalio Sepulturu, Metallicu, DRI, Iron Maiden i još neke bendove, a i sam je kasnije svirao u jednom od najboljih Hard Core bendova u Srbiji i čitavom prostoru SFRJ. NoSpeedLimit!

Sad vidim da uopšte ne pišem o devojčicama iz ulice. Sve kao da smo dečaci sami bili ali nije istina. Imali smo nekoliko devojčica u ulici. Daca, Jelena, Žiža, Eva i Melinda. Od starijih su bile Dušica i Helena. Dušici sam umeo kao baš klinac da pevam od Zane onu stvar DODIRNI MI KOLENA.  Nekad smo stvarno bili loši prema njima. Sjebavali im od frizure do garderobe, ali uglavnom smo se jako dobro slagali i puno su učestvovale u nekim "akcijama" koje smo radili. Sve su danas završile neke visoke škole i mislim da je neka od njih i doktor nauka.

Kad sam već spomenuo devojčice iz ulice, setih se i jednog događaja koji nas sve ujedinio i pokazao snagu koju posedujemo. Mićko, tip koji je stanovao prekoputa moje zgrade, je sa nekim igrao fubal ispred zgrade na betonu. Iznad njegovog gola, a zgrada je u kojoj su živeli Vladan i Cveta, je živela izvesna Kosara. Da, to joj je bilo ime i stalno smo se valjali od smeha kako neko može da se zove Kosara. Ta žena je bila tako jedna baba pred penzijom koja je nije baš nešto zračila pojavom. Neka čudna kosa, koja je u paž napravljena, uvek roze usne i crveni obrazi od tog rumenila i čega već. Ne baš lep prizor, a pritom i vrlo jedna nervozna pojava iako je radila čini mi se u dečjem selu u Kamenici.

I tada je gađala Mićka staklenom flašom sa terase zbog fudbala. Srećom nije ga direktno pogodila, ali je komad stakla se zabio mićku u ruku i morao je da ide na šivanje. Kad se vratio svi smo ga sačekali i pala je odluka od starijih da napadnemo Kosaru. Sve će se desiti posle crtanog filma u 19.15h. Skupili se kad je počeo matorcima dnevnik jer smo znali da imamo 30 min potpunog mira i da nas neće gnjaviti.

Stariji su se već organizovali i kupili neke dimne bombe, petarde, i jedna velika prskalica, a mi mlađi smo imali praćke kamenjare i blato. Skupilo nas se 20 ispred zgrade, a živela je na prvom spratu, i na Nebojšino odbrojavanje 10, 9, 8, 7,... Napad počinje. Iz svih uglova smo iskakali. Toj ženi je razbijen prozor, petardi, kamenja i blata je završilo u stanu koliko hoćeš. Ona je vrištala u kući a sve je bio jedan pravi blitzkrieg i bežanija posle svako svojoj kući. Sećam se posle samo jedinstva roditelja iz cele ulice koji su rekli istražnim organima kako su im deca u to vreme bila kod kuće i gledala televiziju sa njima. Kosara je posle toga baš pizdela i malo smo se sklanjali od nje, ali opet smejali zadovoljno.

Eh sad ovaj deo bi završio jednim komšijskim duelom na relaciji Osijek - Virovitica, a zapravo je duel na relaciji Hajduk Split vs Crvena Zvezda gde je pobedila zapravo Voša.

Dušicim tata Branko je po profesiji patolog, na čijem stolu je završio i maoj ćale pre par godina. Čovek je došao u Novi Sad iz Virovitice u potrazi za poslom još eto 1972 recimo. Živeo je iznad nas sa ženom Ljiljom koja je se sećam po velikim sisama, frizurama i jakim parfemima. Da me pitate čime se bavi ne bi znao.

Eh sad, kako se moj ćale rodom iz Osijeka, to je pravi duel bio. Ćale je baš voleo splitski Hajduk, a Branko Crvenu Zvezdu. Stalno su podmetali jedan drugome sitne navijačke finte i seti se Branko kako da zajebe mog ćaleta koji je svim srcem želeo da burazer i ja navijamo za Hajduk, a Branko je hteo za Zvezdu da navijamo. Osijek je gostovao u Novom Sadu početkom marta 1989. Branko pokupi mene i burazera i vodi nas na tekmu da nas dodatno obradi. Međutim burazer i ja ih obojicu zajebemo i od toga dana postanemo zakleti Slaninari. Vojvodina pobedila Osijek 2:1, Šuker promašio penal, a kasnije te sezone Voša postane i prvak države. Pa di ćeš većeg slavlja od toga.

Tu se već i začela škola boga ti. O tome vrlo brzo. Jer deo koji sam provodio u vrtiću je posebna priča. Nije dugačka i komplikovana već prava životna.

Mali daj gostima šta će popiti. Cheers!

… Kako je sve počelo i odakle je krenulo I.

1981 godina. Mart mesec, ulica Seljačkih buna na broju 21. Tu su me prvi put iz porodilišta doneli u moj novi dom. Mama priča da je bilo dosta hladno i da je snega bilo oko 40 cm i da su se jedva dovezli iz BG-a gde sam rođen u Novi Sad. Naselje i ulica u kojoj sam odrastao je tek počinjalo da poprima oblik. Osnovna škola je tek par godina unazad upisala prvu generaciju prvaka, sve je još uvek bilo manje više jedno veliko gradilište koje je imalo za cilj danapravi najbolji kraj u SFRJ; Novo Naselje sa poštanskim kodom 21114.

Ubrzo smo se odatle preselili na novu adresu koja je nosila ime Bulevar radničke samouprave i tu zapravo kreće moje prvo sećanje na odrastanje u kraju koji je najbolji kraj za odrastanje u Novom Sadu.

Ulica je bila tipična moderna za 80's style. Lepi i prostorni stanovi ne neke prevelike kvadrature, ali za srednju klasu u usponu napravljeni. Puno zelenila, velike travnate površine iza zgrade. Pošto su mi roditelji oboje fakultetski obrazovani i jako uspešni bili u svom poslu koji su obavljali do raspada SFRJ, detinjstvo sam zaista imao bezbrižno i srećno. Ono, zimi na zimovanje, leti na more i to bez ikakvog problema i nekog ustručavanja.

Bulevar radničke samouprave od broja 7 do 21 je počeo da se popunjava novim komšijama i njihovim podmlatkom, tako da nas je kad sve zbrojim u rasponu godišta od '76 do '83 bilo oko 20 sigurno u celoj ulici. prava mala hooliganska grupa sačinjena od dečaka i devojčica.

Prva neka sećanja me vezuju kada sam imao 4 godine. Pošto se u tu našu zgradu pored moje familije uselilo još 8 porodica struktura stanovništva je bila šarolika. Od glumaca u pozorištu, preko oftamoliga, patologa, inžinjera do običnih radnika u Naftagasu. Od dece u zgradi nas je bilo 7. Tri dečaka i 4 devojčice. Ispod nas, a mi smo živeli na prvom spratu, bio je taj jedan čudan bračni par sa dvoje dece. Borče i Daca. Mama Stojanka je bila oftamolog i došla je u Novi Sad negde iz Bosne čini mi se, a tata Srećko je sa severa Banata. Iz Kikinde i radio je u Naftagasu. Borče i ja smo se tako zamisrisali da uopšte nije bio problem da kad god se vidimo, odmah i potučemo. Od malih nogu tako. Jednom priliko smo se dohvatili kad smo imali 4 godine ispred zgrade i počeli da se mlatimo. Ja sam dohvatio neku metalnu šipku manje veličine i zviznuo ga u glavu i on od tada zbog mene i verovatno pomoći prirode nosi naočare. Sećam kao juče da je bilo kako je tata Srećko izleteo iz stana u prizemlju sav besan i jebeno naoštren da me odvali od batina, ali srećom i moj ćale se tu negde pojavio pa je nastala zajebana situacija između njih dvojice. Od tog dana pa do kraja života mog ćaleta nisu ni reč progovorili. Niti sam ja išao kod njih u kuću, niti su oni dolazili kod menen i burazera da se igramo. Ali na ulici je druga priča bila. Voleli smo se jako uprkos tom incidentu.

Moram da nastavim priču o njima jer su takvi malo čudni i smešni bili. Šta sve čovek ponese sa sobom iz svog kraja kad odlazi to niko ne zna. Tako je i Stojanka ponela sa sobom, da izlazi na terasu i urla za decom, a najviše je volela da kiseli kupus i turšiju ispod stepeništa u zgradi, a tata Srećko je sav veseo stavljao kamen za kupus. E sad nisu sve komšije to baš odobravale, pogotovo ne Vladeta i Mira koji su imali malu ćerku Andreu i to je skroro ispred njihovih vrata bilo, a i pacovi su voleli da se zavuku u zgradu kad zagusti napolju od zime. Ceo ulaz je zapravo odisao po tom kiselišu.

Kako je mama bila uvek prva koja je išla na posao tako je imala to zadovoljstvo da je jedno jutro u 5h na stepeništu sačeka pacov. To je jedina stvar koje se mama zaista boji i kad vidi pacova nije joj svejedno. Otrčala je nazad u stan digla ćaleta da otera pacova i nastavila na posao. Tog dana kasnije je došao jedan porodični prijatelj koji je fazondžija svoje vrste. Ispričala mama njemu kakav je "incident" imala tog jutra u 5h i ništa čovek je mrtav hladan zamoli za komad papira i olovku. Nešto je napisao na taj papir, savio ga i izašao iz stana sa rečima: "Vraćam se za minut." Naravno dolazi, pita ga mama šta je bilo, on ništa samo da bude strpljiva i da će za dva dana videti.

Stavrno kroz dva dana uleće Stojanka u stan sva u panici i iznervirana u nekom neverovatnom ludilu. Burazer i ja virimo iz sobe jer je ova u transu. Psuje, proklinje i mlati tim komadom papira na koji je Rale nešto napisao. Mama je umiruje i moli je da jo jda taj komad papira da pročita šta se desilo. Dobija ga konačno onakvog mokrog i unutra sledeće: KOMŠINICE JA SAM SE PIJAN ISPIŠAO VAMA U KUPUS. IZVINITE! Sećam se da se mama suzdržavala da ne padne od smeha, a da je Stojanku zamolila da dođe kasnije do nje. Tog dana je bilo plakanje od smeha u našoj kući. Kakava majstorska finta. 50 litara kiselog kupusa je otišlo u kanalizaciju, a ulaz je prodisao.

U zgradi dijagonalno od naše su živeli Uša i njegov brat Marko. Nisu posebni likovi ni po čemu, osim što su Ušu stariji iz ulice uglavnom uvek zajebavali, a Marka smo uvek stavljali da bude golman kad smo pičili fucu iza zgrade. Zapravo njihova baba je bila pravi hit. Žena je sa Čeneja. To je skoro pa slaško naselje i veoma otegnuto govore. Baba je imala običaj da svakog dana tačno u 12h viče sa trećeg sprata Ušu i Marka da dođu na ručak. Brat i ja zlikovci smo tačno znali kada je Uša u školi i zajebavali smo Marka da ga baba viče da dođe kući i palila je fora u 120% slučajeva. Kad je Uša bio tu nismo to radili jer bi dobili kokavce, a to jako boli. Marko je kao po komandi leteo kući iako nije bio pozvan, a mi se kao ona dva matora skota iz Mupet Show-a smejali sa ograde balkona.

U istoj zgradi je živeo i Čeja. Mislim da i dalje tu živi, ali da je sa svojom porodicom, a da su matorci negde otišli. Čeja je bio prvo najgore čega sam se gadio. Nikada ga nisam nešto preterano poštovao i voleo. Uvek je bio sav takav slinav i nikakav, činilo mi se da je previše glup. Jednom se sećam zajebavao je Tibiku koji je bio njegova generacija. Tibika jbg bio momčina uvek i jak dečko. Samo ga je jednom zgrabio za glavu i slomio mu vilicu. Koja drama u ulici je nastala. Fight na relaciji Mađara i Crnogoraca. Majko mila. Da nastavimo sa Čejom. Voleo je da kopa nos i jede svoje sline. To je radio ja mislim do svoje petnaeste godine. Majke mi. Grozota. I sećam se imao sam 5 godina i bili smo porodično bez Čeje :) na Andrevlju. Odmaralište na Fruškoj gori. Mene je tog dana ubola pčela ili osa za uvo i otekao sam, pa smo završili kod doktora, pa,.... Uglavnom kad smo došli do ulice, avgust mesec bio, sve suvo, kiše nije bilo mesec dana recimo, a Čeja pametnjaković našao neku petardu i bacio je na to sve suvo i upalio pola dvorišta. Vatrogasci dolazili. Kaznili su ga roditelji sa 10 dana ostanka u kući, a mi smo ga kaznili zajebavanjem.

Jedan od mojih najboljih drugova iz detinjstva je bio Milan. Živeo je zgradu do moje. Rano je ostao bez mame koju je nažalost pojeo rak. Njegov brat Sima je bio u to vreme zakleti navijač Zvezde. Išao je na utakmice u Beograd i mislim na neka gostovanja po SFRJ. Sećam se da je bio i u Bariju kad su isti osvojili klupski šampionat Evrope. Milan je bio stvarno kreativan lik i danas je veoma kreativan. Poznat je novosadski umetnik.

Kako u ono vreme je video rekorder bio prava retkost, mi smo bili prvi u ulici koji su dobili video rekorder. Hitachi. Ćale ga dovukao iz Nemačke sa nekog poslovnog putovanja. Kod mog matorog su se skupljale komšije i nekada su imali običaj da gledaju grupno porno filmove. Kreteni. tako im se jednom desilo dok su se oni bezbrižno gledali porno filmove i mislili da su žene napolju sa decom, dogodilo da sam ja nenajavljeno ušao u stan. Video šta gledaju na kaseti i samo rekao:" Tata, to ova teta opet onom čiki liže sladoled?" Od tada ja mislim da više nije bilo tih grupnih seansi. Nedugo posle toga i Milanovi su kupili video. Pa je njegov matori nastavio sa tradicijom iznajmljivanja porno filmova u obližnjoj videoteci. Milan je uspeo nekako da provali ćaletov štek i kad njegovog matorog i burazera nije bilo kod kuće, mi smo se skupljali i gledali filmove za odrasle. Ne verujem da smo prešli 6 godina starosti. Jednom takvom prilikom sam i zakasnio na ručak, pa me je mama pitala gde sam bio i što sam kasnio. Naravno klinačka iskrenost i ne poznavanje termina laganja me je koštalo priznanja i grdnje. Mami sam samo rekao:" Bili smo kod Miće i gledali porniće" Tata Miša je propisno kaznio Milana i nismo se par dana viđali, a klinačke porno seanse su završene. Ćale promenio štek.

Jedan od najkreativnijih likova iz ulice i kasnije moj najbolji drug Vladan je živeo na početku ili na kraju ulice. Kako se sa koje strane priđe. Dete seoske učiteljice i vrhunskog stručnjaka iz oblasti onkologije, jednog od ustanovitelja instituta za onkologiju u Sremskoj Kamenici. Vladan je bio stvarno lik koji je pucao od suludih ideja. od toga kako najefikasnije paliti i pržiti bubašvabe do toga da smo lovili gušterove i kopali rupe i pravili im kamp za vežbanje. Fudbal kad smo igrali iza zgrade je uvek igrao sa mojim bratom i sa mnom u ekipi, bio je golman i to su bile scene da se upišaš od smeha. Pošto smo uglavnom pobeđivali sve protivničke ekipe on je imao toliko vremena na golu da je skupjao cigle okolo i gradio zid. Jednom je napravio indijanski kamp i zapalio vatru. Car.

Njegov tata je pored svega bio lovac. Poreklom je iz Tovariševa pored Bačke Palanke i verovatno je tu stekao prva lovačka iskustva. Uglavnom išao je u lov jedno mesečno. Jednom takvom prilikom je ulovio zeca i doneo ga kući. Vlada kad je video to je toliko plakao da nisu znali da ga smire. "Ubio si malog zeku, ubio si malog zeku" Tri sata tako bez prestanka. Ćale da bi ga umirio, smisli da mu kaže kako nije ubio malog zeku već velikog zeku i da je verovatno mama. Tu je završio svoje čika Mladen. Dva dana je plakao i ponavljao samo:" Kako će mali zeka sada bez svoje mame".

Vladanova mama mira je opaka žena bila. Seoska učiteljica, koja je došla u grad, ali je selo ostalo u njoj. Nije poznavala sramotu i volela je da spletkari i ogovara. Držala se veoma visoko iako joj to nije baš sjajno stajalo. Uvek je tražila samo kako da se ngde dobro ugura, malo je snob bila. Nije bila kvarna, ali je bila jako čudna i nikada nisi znao kako sa njom da postupaš.

Izuvanje je bilo obavezno, pranje ruku, pa mirno sedenje. Prava ubijačica zabave. Nikada za Vladanov rođendan se nismo do jaja provodili jer je mama Mira sve držala na uzici bukvalno. Jedva smo čekali da pojedemo tortu i zapalimo napolje na sneg ili ako je bilo sunčano da se valjamo u nekom blatu jer mu je rođus februara meseca.

U drugom delu ću nastaviti dalje o tim ranim danima i odrastanju na Novom Naselju.